Ljubomir Đukić: svetlo lice
nemamo koherentnu temu
nije mi jasno
pojavljujemo se iz haosa
tu smo jedan pored drugog
u nelogičnoj vezi
posle ponoći
biću pozvan
za potrebnu podršku
da izvedem lutku...
impresionira nekog
u seksualnom smislu
živopisnim pokretima
nalik dečjoj igri
mogu da se otmem utisku (prepoznao sam mu moć)
dok smo još u tami sobe (znam ko si ti)
stidljiv nespretan gricka nokte
propustiće priliku za razgovor
oseća suptilnu bol duboki zanos
ne ume da podstakne romansu
dugo razmišlja da donese odluku
kako da se identifikuje
u domu zapečati prozore vrata
napravi atmosferu da okusimo poljubac
(nalik diogenovom sindromu)
u sopstvenom svetu
namerava da oplemeni lični horizont
zaintrigiran provodi vreme
čekajući (sažet) obrt u meni
adaptiran smiren kao da spava
(na zamagljenoj fotografiji
uokviren u mom profilu)
iz tačke gledišta
probnim određenjem
obuhvatam ga poezijom u praksi
šta da stavimo u priču
kad je u pozadini crno
on sanjari kroz prividno zeleno
to je proleće (podjednako za mlado & istrošeno)
osvežava odlivak svetlog lica
dešavanje (boli kad postaje veći)
igra svetlosti po torzu
prigrljen lepotom nesavršenog tela
dodajući da se drži za mene
uspeva biti
direktno povezan (iako nam se tela ne uklapaju)
bez linearne hronologije
potiče od raspoloženja
neutralnosti (zablude)...
Comments (0) Posted to sinkretistička queer subkultura 03/24/2015 Edit