erzsébet liget elizabetin park danas šumarak
starokanjški vigadó - reduta dvorana za igranke i zabave
prepuštena propadanju
odraz vremena palanačke neodlučnosti ružna slika
zgrada ni nalik onoj koju pamtim iz detinjstva
nije prijatna za gledanje prizor je tegobna činjenica koja proganja
o svemu što je ostalo od nje odlučuje priroda
raspadanje se ovde podrazumeva ne može se sakriti
voleo bih da mogu da uđem i razgledam ostatke staromodnog umeća
ne cenimo sebe nestala je potreba za lepim
na poleđini razglednice praznina tišina mrtvilo složene misli opasno zavođenje
vraćam se po energiju uvek u potrazi za nečin mada je izvor postao problematičan
duh se iselio nigde žive duše visokodruštveni život nestao
a ja sam i dalje inherentan sa starom kanjižom
šetališe nije u upotrebi ne privlači pažnju bez opcije za kretanje napred
odlazeći na dugu šetnju produžio sam preko puta pa kroz šumu do reke
zaustavlja me muči pitanje šta jeste a šta nije moguće izmeniti
prisećam se na obali smo pravili zemljani zamak
slike se ne mogu lako izbrisati sve i da hoću
u mladosti sam ovde lako dolazio do dobrih poznanstava
plesni vodeni cvet priobalje veselih nota žamor sprudova carstvo vrelog peska
imaju nešto zajedničko što zajedno čini prepoznatljivo
bio je to drugačiji osećaj doživljaj najzaludnija zavičajna čežnja
danas je osetno mrtvilo prava atmosfera palanke
prihvatio sam činjenicu nestala je naklonost prema varoši
ne može se sakriti ono što je bilo ranije
bez primera vremena bez vizionara kao da se plašimo
maštovite radosne dekorativnosti
„žurim imam posla radi se naporno zatamljujem stakla”
prijatelj je prilično ljut nestalo je uzajamno divljenje
„poderane su ti cipele ali ti je lepa frizura i brada”
ponekad gledamo jedni u druge ponekad zurimo u zamišljenu tačku
ponekad izgleda da smo u potrazi za prošlošću
slučajni šetač se nazire
izgleda sumorno...
Besplatna
E – Knjiga:
Ljubomir Đukić
“Stara Kanjiža”
Posted to sinkretistička queer subkultura
11/17/2015
Edit
Besplatna
E – Knjiga:
Ljubomir Đukić
“Stara Kanjiža”
tekst mi se
čita spreda i zguza - objedinjuje sliku
klonuo
si nemoćan postavljaš prevelike zahteve sebi i drugima
od drugih više nište ne očekuj to što beše realnost niko ne uočava
uzalud se boriš da tvoja ideja preživi
nakon što se realizuje sve se zaboravi...
tekst mi
se čita spreda i zguza objedinjuje sliku
dizajnirani rob objekat ima svakodnevni trening piskaranja
čemu
zbližavanje da li je ostalo još nešto vredno pažnje
ono što je ugodno jednom postalo je mrsko drugom
na mestu koje je srcu priraslo skupljaju se muve i komarci
dakle na kraj srca močvara je
koja nije ništa drugo nego ustajala voda trska i smrad
svestan dva sveta neko se ovim još divi
za trsku je fiksirano nezamislivo
klati se iznad žabokrečine
jedina sreća je u tome kao u obrisima sećanja
da hrani pomisao na novi element bivstvovanja
šetnja do reke da li mi nedostaje
može li se podvesti pod uobičajeno
...neporeciva
ljubav odaziva se
njegov me osmeh ozari...
neka nas sreća prigrli
poverovao sam u naš zajednički lik
da se vratimo pre mraka
ili da se nastanimo u šumi
odmorište makar do zore
oduvek mi je drag kao da je usputni prijatelj
stid je u zavičaju ne umem da se snađem
imam li gde da odem
trošni zidovi od vrelog naboja
čeprkam po slami u kreču na suvom blatu
razmazujem krv iz prstiju micanje usana
linija povučena krvlju je poznat predeo u kojem se krećem
čekali me šta je nekad bilo iza vrata u ćošku
čarobnjak da trenutak načini beskrajnim
nešto je i meni ovde bilo potaman
prolazimo kroz šumu tiho nečujno
da ptice oslušnemo a ne uplašimo
glasovi dečaka kod pokošenih trupaca u piljevini
dim i prašina u mislima muzika
Čajkovski se mora voleti
da se vratimo ili ipak da nastavimo
pomisao nasilno prodire a mašta jedina teši
na mene utiče zapitanost postoji li
slučajni dodir ne verujem da postoji
postoje skrivene sile
priljubljene u namerne dodire
koji nasilno prodiru kao san
u neprimetan čas veliki događaj
pomisao na san se obistinjuje
poslušaj sebe zapamti san
uočavaš li se u dvovremenom postojanju
lice i usne skvasiše suze
tvoje ili moje reči slivaju se
reka je nadošla...
…
ne tragam za razlikama i suprotnostima
(labav je moj stav)
ne uočavam ih i ne ističem u prvi plan
moja sudbina je nedovršena priča i to nije kraj
dejstva na onog ko je uoči bolno dovrši
u svetu osećanja i volje govorimo istim
ili makar sličnim jezikom o naslućenoj daljini
u pokušaju da ispunimo sopstvenim smislom
čak i ono što je nedovoljno razumljivo strano
da želimo razumeli bi smo se veoma lako
potkrpeljeni osobenošću jedan za drugog znanci ili stranci
svako realizuje svoj proces estetske mašte
izrazom vlastite stvaračke snage i volje
pišem iz prve ruke pa kako bude određuje me sloboda svesti
samopokretljivost nadire negde iz tmine
nekome nije po volji jer ne delujem odraslo
sve što činim je suprotno očekivanjima
zračak drugačijeg sveta javi se i ubrzo zamre
evidentan je samo kao produžetak inspiracije
prelazi u zaborav sve dok ponovo ne bude
povađen iz ormana ili fijoke preformulisan dorađen
od nekog drugog ili trećeg lica
…
želja proste egzistencije je da demantuje činjenice
to već nisu činjenice nego čulno otkrivanje
uz veštačke stimulanse koji izazivaju pohlepu
nepromišljene novonastale potrebe koje
nameću uticaj bez prirodne slike zvuka boje...
vlada stav koji definiše da sve traje kratko
u životu pojedinca da je nastanjeno zlo
brzo se stiže do vrhunca a nakon toga pada u očaj
iz očaja sve se daje u bescenje da bi se ponovilo (neponovljivo)
tako sve u krug dok životne zalihe traju
brzo se stiže do maksimuma najtvrđi vrh lako kruni i nestaje
(prihvatanje nadrealnog pristupa u pojednostavljenom smislu)
zahvalan sam sve dok ne probam novotarije
sve dok mogu da sačuvam prirodan karakter
zadovoljim se sa onim što jesam
ne hajem za istrumente pomagala sprave
koje izazivaju uzbuđenje (uznemirenje)...
Normal
0
false
false
false
EN-US
X-NONE
X-NONE
Posted to sinkretistička queer subkultura
11/10/2015
Edit
Ljubomir
Đukić: "Stara Kanjiža" (e-knjiga, autorsko
izdanje) 2015. god.
Možda
vam se na prvi pogled život u palanci učini srećnim i savršenim, međutim to
nije slučaj sa vojvođanskoj varoši u kojoj je vreme stalo i sve podseća na
prošlost.
Ljubomir Đukić kroz emotivne poetske beleške otkriva drugačiji svet, skrivenu
prošlost koja čeka da bude otrkrivena. Da li je realnost izvan reči u sećanju
vezanom za Staru Kanjižu starinsko sladak dodir egzotike.
Pun
životnog iskustva uz svojstvene posmoderne kvalitete, zagonetne prirode
neprestano svojim primerom potvrđuje - identifikuje duh u svom svetu.
Veći deo
života provodi u rodnoj Kanjiži, odlaskom iz nje intenzivnije razmišlja – mašta
o njoj. Treba li uzeti ozbiljno njegovo poziciranje s obzirom da se sprda sam
sa sobom; postojanjem u okviru palanke koja ograničava na nebitno i bizarno? Da li je relevantan rasprostranjen književni
obred koji nastaje u hodu, parku, pored reke, zagledan u depresivni pejzaž ili u
kafani? Relevantan fokus na frustraciju varoši u životu jednog geja . Odgovori
su u smelo postavljenim pitanjima. Iako je seksualnost često u prvom planu
autor ne koristi sirov seksualni kontekst kao u slučaju neobjavljenog romana
„Nije teškobiti gej“. Dal' će grad u kojem autor živi već deceniju promeniti njegov karakter i prirodu ili će ga
još više gurnuti u prošlost, doznaćemo u
narednim knjigama.
Nastavak na scribd.com...
Posted to sinkretistička queer subkultura
11/06/2015
Edit
