QUEER

Ljubomir Đukić: srce dečaka za čuđenje i ranjivost

 Egon Posselt dečak sa svećom (1972)

Noćas je puno zvezda na nebu, zurim u njih...
Gde da počnem a gde da se zaustavim?
Volim trenutak kad naslutim istinu.
Zastrašujuća pomisao;
ceo život bi mogao da se završi
u trenutku ljubavi.
Sreća je što nisam istrajavao u zabludama.
On je tako očaravajuće zgodan & nezgodan.
Ponudio sam mu ranjivost, saosećanje…
pripadam u potpunosti
blaženstvu ljubavi sa značenjem u sebi & izvan sebe.
S njim održavam estetiku,
neprekidna osećanja
različite jačine.

Prošlost je izgleda bez ožiljaka.
Jedva mogu da podnesem da ga pogledam u oči
kao da gledam u sunce.
Trenutak kad sam naslutio istinu
unutar njega,
od tog trena kao da mu pripadam
u potpunosti.
Još uvek ima srce dečaka
za čuđenje i ranjivost.
Za ljubav nije potreban jak kompliment,
omiljen smeli korak je dovoljan;
zbrka divnog haosa u njegovim očima...

Comments (0) Posted to sinkretistička queer subkultura 07/20/2016 Edit

Ljubomir Đukić: znam za radost života

Rođen sam pre 50 godina na današnji dan, bio je petak kao i danas, u 16 časova...

osećam se siguran u sebe

priznajem korake na različitim putevima

pokušavam u bilo kom pravcu

znam za radost života

osvanuo sam van grada

jutros suncokret svetli na suncu

mojih pola veka angažovanog budizma

korak donosi detinjstvo iluzije još u meni

osmeh dokazuje da posmatram maštam

da ne bih trpio transformišem smeće

iz sebe & oko sebe

osmeh je deo čudesnog postojanja…

Comments (0) Posted to sinkretistička queer subkultura 07/08/2016 Edit