Ljubomir Đukić: Zagubljeni u noći
Iz dijaloga sa Pegom šmokljanom*
Šmokljan Pega pije sa mnom apsint,
jedino piće koje ne piju idioti.
Otopi se kocko
šećera.
Odakle mi šećer,
pa iz Sente.
Sa osmehom
gasi plamičak.
Zajeban lik.
Ubrzo će nestati znaci
vremena.
Totalno otupeli
jezik,
rastem kao mahovina
na oborenom drveću.
Da se kucnemo za one
koji ćute.
Ne znaju šta da kažu.
Kolaps u gledištu
usmeren u pogrešnom smeru,
za nezrele sve staze izgledaju isto.
Oborena misao
zatamljene inteligencije
ponosni na sebe i
otupelu ljutnju.
Izgubio razum.
Vazduh je tesan.
Loše stvari kreću svojim tokom.
Od istrajnosti sam dobio
tugu,
mir iz pokreta.
Volim kestenjaste lokne.
Suština je netaknuta neprimetna
u senci propasti.
nošena na rukama sreće.
Nemam nikakve magijske sposobnosti.
Ko ovde voli
cvet slobode u mraku.
Podseća me
na tebe
sada.
Idemo na sve četiri
iza zida
velikih laži
jarkih boja.
Da ih slučajno
ne uznemirimo.
Nema pokušaja
da progovorimo
koju reč.
Postoji udaljen osećaj
smirenosti
za korisnike tame & svetlosti.
Šmokljan nije šonja.
(Automatski zapisano, u najbolji čas, jutros oko 5.
Nedelja, 12 jun 2022)
* Tokom akademskog putovanja održava interesovanje u želji da otkrije kontraste suprotnosti da zgrabi opaku & olaku lepotu (kvir) kontadikcije, na koju nailazi.
Ljubomir Đukić: barijere
Znam ljude koji žive u miru sa sobom i drugima, oni ne mrze, oni vole.
Oni koji mrze zbog vlasti, moći i uticaja zaboravili su da pripadamo jedni drugima,
u stvari nisu to ni znali, razumeli, osećali, za njih je strano sve ono što je prirodno,
poput dijaloga, razumevanja, ljubavi, solidarnosti.
Dok je mržnje, razdora, neslaganja, stvaraju se barijere,
harmonija među ljudima erodira, neće je biti.