QUEER

Bilo me je sramota dok je gledao u moje raspale bakandže. Pretpostavio je da sam imao luksuzni stil života s obzirom da sam često putovao. Mentor mi je pomogao dovoljno da bih preživeo, učio, stvarao. Kupio sam bakandže za par marki u Berlinu na ulici od nekog lika. Sećam se, bilo mi je neprijatno hodati u njima tog leta iza Lacike po budimpeštanskom vrelom asfaltu. Kada bi neko razgovarao sa mnom buljio sam u daljinu, pokušavajući da odvučem pažnju sa dronjavog izgleda. Bio sam toliko ružan da sam jedva mogao da govorim, mislim da sam i zamuckivao.

Od tada je prošlo bezmalo dvadeset godina, vreme nas je pregazilo ili možda nije.

Dočekao sam ga na subotičkoj autobuskoj stanici.

Opijali smo se ceo vikend a ja sam izbegavao teme o književnosti, kritičkim osvrtima na književnu produkciju, o muzici i umetničkom performasu. Na kraju, kad već nije mogao da izdrži pitao me je: “koji qrac ti radiš u životu, koliko dugo možeš još ovako da izdržiš, zašto se ne vratiš u Sloveniju? Dokle ćeš da se očajno i histerično boriš protiv tiranije, nepravde, usranog kapitalizma i za koga, zar za polusvet?” Stvari su postale drugačije, mnogo gore nego ranije, ovo što se dešava može da se desi samo ovde.

Proživljeno je nadahnuće, humanističkog pristupa. Razvija se, sazreva i jača izvan javnosti, na sigurnom. Čeka novi početak koji će doći nakon epohe besmisla. Izvan je dominantno prisutnog surovog beznađa koje je u nepopravljivom, neslobodnom, uzanom, skučenom okviru.

Ne postoje nove reke za plovidbu, zaplovićemo tamo gde smo jednom stali.

Previše sam sjeban ali na svoj način. Možda je sreća da smo sad stranci, a i nisam više besan kao u mladosti. Moj odnos sa malobrojnim ovdašnjim prijateljima se vrti oko piva. Uvek me nešto kompromituje da bih bio jebeno lud, te lekcije o kontingenciji prijateljstva, krhkosti odnosa, nikad u kompatibilnosti, dva stranca koje sjedinjuje pivo, obostrana otvorenost nastaje već nakon treće krigle. Noć je blaženstvo, slobodnije govorimo u mraku. Kao dete se plašiš mraka a kad odrasteš sve što ti se lepo dešava, dešava se u mraku. Ekran kompjutera je noćna lampa u bircuzu sa četri stola.

Kad god je pomislio da je pravi trenutak pitao me je šta radim a ja sam uporno odgovarao da tihujem. “Tihuješ i čekaš socijalizam da ti se vrati.” Konobarica je rekla da budemo tihi, smetamo drugim gostima. Ostatak noći smo pili i ćutali, izgleda da zaista umem da tihujem čak i u društvu. Jedva smo razgovarali i posle toga. Putevi nam se opet razdvajaju. Živimo u dva razdvojena sveta, a deli nas samo četri sata vožnje autobusom.

Još uvek teturam uz koktel dobrih i loših misli.

Možda noćas u magnovenju pod utiskom, slobodan u mraku otpočnem da pišem esej o geografiji prijateljstva, udaljenosti, otuđenosti, nekom novom savremenom čudnom odnosu, treći duh & duša koja nastaje između dva bliska entiteta.