Ljubomir Đukić: jeftina kafa i beznađe
Vlaga se uvlači pod kožu. U hodniku, oronuli zidovi, miris prašine, znoja, mokraće i prevara. Na podu su razbacani pikavci. Zašto sam ja tu...
U prolazu prepoznajem jedno lice, izbledelo od poraza. Pozvao me je na kafu. Prigušeno svetlo, jake mračne senke. Žućkasta svetlost gole sijalice.
Rekoh da pišem i čitam Brehta, a on... On nosi masku kalkulacija, straha i preživljavanja. Oči su mu izbledele, a izraz lica umoran, poražen. Reči su valuta bez vrednosti, lome se kao pod čizmom i padaju u kanalizaciju, bez odjeka, nestaju. Osećaš?
Šta tražiš? Računi su bez krajnjeg iznosa, dogovor bez časti. Sloboda je fraza za naivne.
Smrad jeftine cigarete. Dim gorko peče grlo, ukus prevare na jeziku. U oblaku dima apstraktni oblici – konture fabrike, praznih radničkih baraka, opomene, optužbe, neizrečene presude, zauvek. Na uglu neko kašlje, pljuje po pločniku.
