QUEER

Pišem nekoliko stvari odjednom, u stalnom rvanju sa rečima.

Dok pokušavam da ukrotim i finalizujem roman na mađarskom jeziku, osećam potrebu da pobegnem od konstrukcija u sirovu slobodu.

U tom odmoru, u šetnji koja me vodi do buvljaka, a u glavi mi je susret sa radovima mladog fotografa, dok hodam beležim impulse koji ne trpe odlaganja:  

Naše meso nije roba, naše telo nije broj u registru sistema.  

Na meksičkoj obali, na čuvenoj Playa del Amor u Zipoliteu – mestu koje zovu „Plaža mrtvih“, a koje je zapravo prestonica nudizma i apsolutne slobode – stoji figura mladića. Gola i slobodna.

U rukama visoko uzdignuta CRVENA ZASTAVA na kojoj prkosno piše "Dioniso Zipolite". To je puls krvi koji odbija da se zgruša u poslušnost.

Na toj obali gde prestaju društvene konvencije, Dionis se ne klanja pred oltarom tehnike. Dok svet sanja o procesorima, mi sanjamo o pesku pod tabanima i suncu koje prži lažne maske civilizacije.   Stojimo nasuprot mašineriji koja želi da nas pretvori u zupčanike. Naš krik je jači od njihovog čelika.  

I dok se ti svetovi – književni, buntovnički i vizuelni – prepliću, zastajem da fotografišem cveće. Ova Bergenija, poznata i kao Slonovo uvo zbog velikih listova, u mom objektivu nije samo biljka.

Ona je povratak u bakinu baštu na selu. Među njenim raznobojnim cvetovima prkosa, tamo sam prvi put upoznao Bergeniju i zavoleo je.

Pišem sve to odjednom, jer život i otpor ne čekaju da se poglavlja romana završe. Na „Plaži mrtvih“ u Meksiku i u mojoj bašti sećanja, slavi se ista ona neukrotiva klica života.