Ljubomir Đukić: Forma ispred sadržaja ili nisam imao šansu
Šta je imao na umu sa ruganjem?
Pokušao sam da saznam, želeo mu prići na drugačiji način
ali zbog pozicije predrasuda nisam imao šansu.
Nisam se mogao dotaći suštine jer je razgovor tekao
u drugom pravcu, naime, prvo sam morao da objasnim
kako neko skandalozan, provokativan i pederast poput mene
može da “normalno” razgovara...
Želeo sam makar da mu probam objasniti razliku između
razmišljanja i delovanja, između marginalizovane kulture
kojoj pripadam i razumevanja situacije društva u kojem sam...
Nije hteo ni da pokuša da mi oprosti to što jesam,
bilo bi mu draže i logično da sam protiv “njegove
heteroseksualnosti”, kao što je on protiv mene,
a ja sam se samo zalagao za seksualnu ravnopravnost...
Nisam prozivao njegov stav koji je onemogućavao
šansu da me prihvati onakvog kakav jesam,
radije je stvarao sliku o meni na osnovu pretpostavke.
"Homoseksualno se neće odvojiti od hetroseksualnog..."
nisam dolazio do reči, mislim da me nije ni slušao...
Da li se boji da moj identitet stvara moć koja ga ugrožava?
Mistifikacija marginalne seksualne kulture
otežava situaciju stvarajući prezir.
Različite perspektive bez dijaloga
i bez prilike da se razumeju,
društvo je zatvoreno posebno za osobe
različitih seksualnih orjentacija
koje žele da izraze svoje mišljenje.
Na kraju susreta on je glasno govorio
uz nespretne pokrete rukama i telom,
a ja sam razmišljao kako je moć magično privlačna;
u duhu našeg društva bilo bi da te
seks sa muškarcem muški potvrdi i osnaži.
Očekuješ priznanje od partnera i on od tebe;
bio si snažan, odličan, prodoran i silan!
Potvrđuje tvoju pobedu do koje ti je toliko stalo.
Priznao sam mu ratničku pobedu
koju je izvojevao protiv mene
ovaj put bez prosute krvi i sperme, stisnuo ruku
i spuštenog pogleda priznajući još jednu kapitulaciju nestao...
