QUEER

Ljubomir Đukić: skamenjen u senci

05/13/2014

 lephoquefringant  jednostavnost

„oni koji nemaju svest o drugima su slepi”
                                                                  Adam

skamenjen u senci
narandžastog sjaja
od malobrojnih
uličnih lampi
ispred & iza njega
postojala je samo tama

klimnuo glavom
taj sam…

očekivana reakcija
ponižavajući trenutak
kao da je pokušao da se osmehne
osetio sam
jak miris duvana…
čim sam ga ugledao
vidno neraspoloženog rastrojenog
mogao sam da predvidim
događaj
neposredno uviđam
naišao sam na pogrešnu osobu
ostalo mi je da porazgovaramo
razmenimo prazne reči
i raziđemo se
kao da se nikad nismo sreli

možda poželi zagonetku
da odgonetne
zašto je uvek sam

budi miran
nelagodno ti je
biti svestan
da neko zna za tebe
možeš mi verovati
neću te povrediti
prestani da se mučiš
biće ti lakše
pod teretom emocionalnog prtljaga
kad znaš da nisi sam

(namerno sam izostavio
detalje brzog zapažanja)

uz umoran uzdah
postoji u njemu nešto
što ga ugrožava
čini preterano sumnjivim
da zanemari seksualne tenzije
pokušava da zadrži
distancu od muškaraca
plaši ga
nepoznat svet

na pitanja
nije bilo odgovora
nesvesno zadaje bol
nisam reagovao bio sam
dovoljno fer

stranci dođu i odu
ostaje sam
muči se rasute pažnje
sa željama koje će
na ovaj način teško ostvariti

da smo ostali do zore
možda bi nestao strah
prerastao u mene

ostaće zapisano
da nisam uspeo
da ga pokrenem
u mračnoj noći
morao je stići kući do ponoći
pratio sam njegov trag
daleko od nekontrolisanog momenta
bez indicija šta da radi
zbog preteranog straha & frustracije
nije uspeo da sastavi ni jednu pristojnu rečenicu
život nije ni blizu toliko komplikovan
kao što on misli
izbegao sam mogućnost
da ga (psihički) vežem za sebe
ostao je ispred jedne kapije
beznačajan & trivijalan
nepovezan nedodirljiv stran
uzrujan paralisan u hladnoj tišini
bez topline dodira

poneo sam gorak osećaj
koji ozleđuje rane...