(stara fotografija nepoznatog autora)
lep
mi je virak (rosanica rosna trava) od ekstrakcije
ali bosiljak zaostaje u poglavlju jedne ideje
uznemirava me stvara atmosferu
čak mislim da nije nikao bosiljak već ciklama
hibridni identitet manje egzotičan
meni nepoznat
ideja je u prilici da se realizuje
odmor u trouglu vizuelnog razgovora
fokusirana lična zabrinutost na snazi je
uključuju se primeri koji izlaze iz dijaloga
rast - mir - zabava
simbolično predstavljanje slobode
želja za životom
koja nakon izvesnog vremena vene
presađivanje u sobne cvetne leje je uramljivanje
možda gubtak
cvet podređen suncu i meni
u mozaiku rezidencije ocrtava ličnost
vegetacija katalizator mašte izaziva promene
čežnja da prežive makar prve mrazeve
odstranio sam brojne predmete koje su bez namene
da bi biljni svet pokazao moć domen stanje
da bih stekao direktno iskustvo
bez svesne distance...
Besplatna
E – Knjiga:
Ljubomir Đukić
“Stara Kanjiža”
Posted to sinkretistička queer subkultura
02/21/2016
Edit
Ne ponižavaš ti ni sebe ni mene..
Odavno naučih da u ljubavi nema ni ponosa ni ljubavi..
Ego, sujeta, ko pati od toga, sve nestaje..
Najčvršći padaju, maske padaju, zavese padaju..
Otkrivamo se goli pred nekim jer tako želimo.
zašto nosiš sav prtljag sa sobom
teret na leđima
možeš li krenuti napred
bez brige o meni
guraš dovoljno daleko
gde more ispunjava obalu
pazeći samo na sebe
život nije takmičenje
protiv bure uragana
nosi budućnost u obe ruke
očekuju te
najneobičniji prizori
u neobičnim mestima
dal znaš ko si ti
pravim greške
osećaj bačen u stranu
srdačno u pokušaju
gotovo nervezno bavi se sa mnom
slojevito komplikovano
ljudski valjda danas tako treba
tu sam
otvori
kutiju sa poklopcem
žabac koji peva
u starom crtanom filmu
bajke braće grim
moja krivica raste
kao cvet iz betonske pukotine
dan se pretvara u noć
ne gubi vreme
pokušavajući da produžiš
ono što mora nestati
neke stvari su suviše dobre
da bi bile istinite
skroman sam
baš kao što sam uvek bio
pitam se da li treba da pokažem
koliko te volim
nisam siguran
i dalje stojim tamo
moleći da me pustiš unutra
ne mogu da sakrijem
sve je ispočetka
premeštaš se
na neko novo mesto
prošlost je bez traga
topim se na dušeku
svetlucavi tragovi u dugom uzdahu
sve je prijatno
ipak nešto nije u redu
u kratkom trzaju usponu padu
konačno bez zaključka
o nama
osetljiv stomak strah
nisi izuzetak
nisam izuzetak
koji želi da izbegne
tužan kraj
Posted to sinkretistička queer subkultura
02/16/2016
Edit
(Stara fotografija nepoznatog autora)
Osuđen da želi ono što ne može da ima.
zanemarivanje samo održava bol
simbolizuje krhkost života
ronjenje u vlastitom odrazu
tražio je radoznalog posmatrača
da učestvuje u uspostavljanju značenja
njegovih fotografija na gej profilu
privlači pažnju otkrivajućii kreativni impuls
ulazeći u misteriju
beležio sam zamršena osećanja
zbližavanja & odbijanja
gradili individualne snove
zamerio mi je prošlost
osporio sadašnjost
od tada aktiviran na događaj
pritiska morbidna nostalgija
kao da je stara teška ajnfort kapija
„što je izgubljeno ne može biti slomljeno
kad je energija mirna srce je na mestu“
bespomoćan protiv sopstvenih misli
srce me boli ukazuje
da sam još uvek čovek
sa ulogom u ljubavi
ne zagrevam telo seksualnim projekcijama
ljubim kamen emocijama
kamenje pršti
pogađa me
bili smo loši
jedan drugom
kako bi tek izgledalo
da smo dobri
nismo saznali
Posted to sinkretistička queer subkultura
02/12/2016
Edit
Anthony Gayton
„Ljubi kamen...“ Alex
možda ću se vratiti
sada ne mogu
čega je previše gubi značaj
nadjačalo me
tvoje mentalno ropstvo
s tobom upravljaju
bežeći iz okrutne stvarnosti
direktno upadaš u nametnut mehanizam
zatvorenih očiju
veruješ onima koji ti u duši šire
nemirna lutanja oličenje depresije izaziva strah
bizarnu patnju u maniru mračne atmosfere
beskrajno mučenje kajanje
opsednut si pitanjima savetima klera
u vrtlogu beznađa iz dubine iskačeš na površinu
u tamu nadrealnog sveta
simbolika je notorna
smešna
verovanjem u svet iz mašte
u bajke iz antičke civilizacije
poričeš ono što jesi
u korist onog što nisi
bez napora da pronađeš sebe
šta ti vredi molitva
misterioznoj dimenziji postojanja
bez spoljne refleksije
bez jednostavne introspekcije o sebi
bez osećanja ličnosti
umesto razotkrivanja komplikacije
nepromišljeno prihvataš
u nadi da nađeš spas
dal spas od sebe histerika
emotivno labilnog
frustiranog u frenetičnoj potragi
za skučenom pažnjom
izbezumljenost izgledom
erotske pomahnitalosti
ili užitkom od analingusa
& od penetrirajućeg falusa
odupirem se
radije ljubim kamen...
Anthony Gayton
Posted to sinkretistička queer subkultura
02/06/2016
Edit
Ismael Álvarez
on je ljubaznica on ne diva on je narcis on je...
psihički zastrašenoj divi pokušavam objasniti
kako najlakše u skučenom životnom prostoru
(u koji je zatočen) da bitiše izrazi svoj stil
da zaboravi na gluposti barem u onoj meri
da ga ne opterećuju čestim prisećanjem
patnja proizlazi iz privida
patnja se sastoji od otvorenog poziva
tuge kajanja griže savesti
bol u predelu duše & duha
on je diva da ga jebeš
dušice nisu ruke hladne
probaj prenosiv osećaj
ukazuje na lepotu & ružnoću
(u stanju sam da ih volim podjednako)
obnoviti odnos sa prirodom
kolaps propale civilizacije
do mere prihvatanja neminovnosti
starenja raspadanja
to je mehanizam stvarnosti
ne volim razgovor s njim
delimično zato jer
ako je uvređen ima oštar jezik
uglavnom je zauzet
sam sebe fotografiše
& zamornom pričom proizašlom iz privida
da nije toga bio bi nezaboravan lik
impregniraću ga da ćuti
ili da me impresionira svojom poletnom mešavinom
mladalačkog šarma & lude gej fantazije
dozvoljeno mu je da jeca & uzdiše
humor sa lakoćom pobeđuje
neizvesnost
kao da nas neko iz blizine posmatra
srodna zabluda
otvori usta ispruži jezik
u tunelu slepa postojanost & sladak dah
umiri osećaj krivice
zloupotrebljen si za razne priče
radije potražimo pukotine dole na bockavoj mahovini
ovde ne možemo biti pronađeni
prizemljeni smo smanjeni stanjeni
čak ni moj aluvijalan trbuh nije impozantan
trzaji kljucaju u njemu
prostor se savija u nas
priželjkivane dodire u tmini
sami namamljeni uzdasi
pogled na bitak
preukusan zalogaj srži
ono što se zbiva nije očigledno jasno
nije ni prepoznatljivo
a stvaran je osećaj
prenosimo ga jedan na drugog
u večernjim satima izgubili smo se
u kući
gde god sam se zatekao
ugasio svetlo
zapalio žarište
prodorno glasno bolno
usisavanje praznine
vidimo šta ne postoji
trebalo bi da pomogne
zadržavamo plimu
kako spoljni svet ne bi ulazio
kroz ključaonicu
ovde se igramo
prizori prirode
svetlo raspoloženje u tamnoj odaji
spolja u trenu odrastamo
u ono što ne želimo
ne možemo ništa
uraditi
povodom toga
ostaje oskrnavljen utisak
svaki put
kao svaki put
spreman da zaboravi…
Ismael Álvarez
Besplatna
E – Knjiga:
Ljubomir Đukić
“Stara Kanjiža”
Posted to sinkretistička queer subkultura
02/01/2016
Edit
