QUEER

Ljubomir Đukić: apstraktna pomisao...

04/09/2014

Xhxix digital image, 2013

apstraktna pomisao nastaje u tren oka kao treptaj
pokret čarolije
igre sa idejom koja je dostignuće na alternativnoj stazi
šta je sve uticalo da stignem pomirljiv do nje
udaljavanjem od sputavajućih faktora
kojima sam dugo bio izložen (s razlogom jer sam queer
dal mi odgovara to što jesam)
queer kao posedica
govorio sam da mi je potrebna nezavisnost
a gotovo ništa nisam preduzimao
odugovlačio sa odlukama
sprečen da sanjam
više proizvoljan dvosmislen nego prirodan
verovao u predvidljive rezultate
suviše lenj za široku analizu estetskog zadovoljstva
osećao se beskorisno
(nalazeći oprabdanje da mi rukopisi neće biti objavljeni)
delovao poprilično nasumično neuravnoteženo
pisao u pokretu ono što zapazim
već odavno nemam s kim da razgovaram o tome
izgleda da sam skroz blokirao prilaz
(oteo se od društva koje se nameće na silu)
nikada mi niko nije rekao nešto obeshrabrujuće
ali me odavno nije ni podržao
često izgubljen ili zaključan u jednom mestašcetu
skupljao važne detalje
nesvakidašnje lične stvari uskladištio u podrumu želja
pravim prostor za poeziju
počistio sam tajnu odaju realno je na sigurnom
ono što je ostalo je potrebno zadovoljstvo
koje sugeriše na anti-realno…
…
danas je drugačije
ne govorim ko sam i odakle (ne tražim opravdanje za neinformisanost)
odupirem se izbegavam disciplinu koju nameću institucije
važan detalj je da sam sklon
prokleto lepo ljubiti u sred bela dana
dodirnuti emotivno povređeno staro lice grada
podložan uobražavanju smišljam razne stvari u prostoru
jedino ograničen maštom generišem iluzije
evociram osećaj misterije
povratak u obližnju egzotilku
gledam u stare kuće
upamćene fasade
zavirujem u dvorišta bašte
pas ujeda čelične ograde ramovi u nizu
kućerak ušuškan između stambenih zgrada
otvoreni prozori miris memljivih zidova
mešaju se sa mirisom iz kuhinje
ljudi sede u svom dvorištu
gledam ih bez analize pojedinca
blizu je mlečna pijaca obućar sajđžija pekara
sve ovo je sa mogućnošću da se izbriše
nicanjem oblakodera
posmatram prerušene potrošače
koji se ovuda muvaju
zajedno sa izgubljenim legendama
ne prepoznaju ih u sopstvenoj okolini
pokoravaju se svakodnevnim ritualima
postaju lična stvar opsesivna fantazija
(kao kad po privilegovanom prostoru
pašnjaku ili pored reke posmatranje predela
šetam bol u nogama po nečitljivim stazama
teška srca sa bolom osećanja
često u nesvesnom procesu kao u snovima
zadovoljstvom lutanja krećem se svojom voljom
svaki pokušaj predstavlja aktivnost
najčešće pejzaži ispunjavaju ideje
izdvajanja iz svakodnevnog života
na izvoru zadovoljstva
napuštena mesta sećanja
gde svaka ptica peva svoju pesmu
ne umem da dočaram doživljaj)
osećao da mora da se dogodi
u nekom trenutku
bez obzira gde

apstraktna pomisao nastaje u tren oka kao treptaj…