Pišem nekoliko stvari odjednom, u stalnom rvanju sa rečima.
Dok pokušavam da ukrotim i finalizujem roman na mađarskom jeziku, osećam potrebu da pobegnem od konstrukcija u sirovu slobodu.
U tom odmoru, u šetnji koja me vodi do buvljaka, a u glavi mi je susret sa radovima mladog fotografa, dok hodam beležim impulse koji ne trpe odlaganja:
Naše meso nije roba, naše telo nije broj u registru sistema.
Na meksičkoj obali, na čuvenoj Playa del Amor u Zipoliteu – mestu koje zovu „Plaža mrtvih“, a koje je zapravo prestonica nudizma i apsolutne slobode – stoji figura mladića. Gola i slobodna.
U rukama visoko uzdignuta CRVENA ZASTAVA na kojoj prkosno piše "Dioniso Zipolite". To je puls krvi koji odbija da se zgruša u poslušnost.
Na toj obali gde prestaju društvene konvencije, Dionis se ne klanja pred oltarom tehnike. Dok svet sanja o procesorima, mi sanjamo o pesku pod tabanima i suncu koje prži lažne maske civilizacije.
Stojimo nasuprot mašineriji koja želi da nas pretvori u zupčanike. Naš krik je jači od njihovog čelika.
I dok se ti svetovi – književni, buntovnički i vizuelni – prepliću, zastajem da fotografišem cveće. Ova Bergenija, poznata i kao Slonovo uvo zbog velikih listova, u mom objektivu nije samo biljka.
Ona je povratak u bakinu baštu na selu. Među njenim raznobojnim cvetovima prkosa, tamo sam prvi put upoznao Bergeniju i zavoleo je.
Pišem sve to odjednom, jer život i otpor ne čekaju da se poglavlja romana završe. Na „Plaži mrtvih“ u Meksiku i u mojoj bašti sećanja, slavi se ista ona neukrotiva klica života.
Posted to sinkretistička queer subkultura
03/18/2026
Edit
Stajao sam za šporetom.
Kuvao sam.
Miris luka i lovora, gusta, teška para.
Klot pasulj. Bez ukrasa. Samo snaga zrna.
Ušao je on.
Mladi prijatelj, s mozgom bržim od procesora.
Pogledao je u lonac, nije osetio vrelinu.
Video je hemijsku formulu:
"Skrob se već pretvara u šećer!
Vatra mu kida unutrašnje veze!
Nedeljom pasulj?
Treba ti, stari, mikroskop za te masnoće,
da izmeriš svaku nit u srcu zrna,
tajnu šifru zapisanu u samom korenu biljke!"
Ja sam ga gledao, držeći kutlaču kao žezlo,
dok mu se para polako hvatala za naočare.
Nasmešio sam se i rekao mu pravo u lice:
"Prijatelju, ti imaš svu tu nauku,
ali ja imam vlast nad ovim loncem."
Izvadio sam hleb, onaj što peče prste, pucketav i vruć.
"Sedi, da te para ne opeče," rekoh mu, "ostavi teoriju za posle.
Zaboravi na čestice i probaj.
Trebaće ti goriva za te tvoje pametne mašine."
Stomak mu je zakrčao jače od svake definicije.
Ćutke je uzeo kašiku.
U prvom srku, u onom vrelom dimu,
pobedio je stari, iskonski ukus.
A kad je dno tanjira bljesnulo prazno,
samo je podigao obrve i pružio tanjir, čekajući repete.
Nije rekao ni reč.
Posted to sinkretistička queer subkultura
01/20/2026
Edit
BELO NA BELOM: (Malevič u ritu) Tisa je crna linija
koja pokušava da demantuje ovu apsolutnu tišinu & belinu.
U Kanjiži:
stope su interpunkcija.
U Subotici: secesija se kruni pod pritiskom
bele mase.
Mi smo samo statistička greška u ovom monohromnom pejzažu
koji ne priznaje ni autora ni čitaoca.
Između dve tačke ne postoji put,
samo akumulacija belog.
Posted to sinkretistička queer subkultura
01/07/2026
Edit
Sukreatori u svetu koji nas istovremeno oslobađa i zarobljava
Između globalnog šuma i panonske tišine
Gledam u te tvoje rečenice o „globalnoj umetničkoj zajednici“ i vidim u njima neku čudnu, električnu nadu. Ali ovde, u Subotici, gde se svaka reč meri kroz tišinu i gde svaki artikal hrane nosi trag nečijeg rada, ne mogu a da ne zapitam: čija je to zajednica i ko drži ključeve te nove ,,svesti"?
Buđenje čoveka kao subjekta (Izlazak iz tišine)
Ima u toj „demokratizaciji“ nečeg što bi stari marksisti nazvali povratkom čoveka svom izvornom biću. Marks je sanjao o tome da čovek ne bude samo radnik na traci, već biće koje stvara jer to voli.
Kada neko u Subotici, Kanjiži ili bilo gde na svetu uzme te „digitalne fragmente“ i od njih napravi nešto novo, on prestaje da bude samo broj u statistici. On postaje subjekt. To je ono dobro – umetnost više nije privilegija elite u dalekim prestonicama; ona je postala naša zajednička praksa. To je trenutak u kojem čovek uzima svoju sudbinu u ruke i kaže: „Evo me, ja stvaram, dakle jesam.“ Ta kolektivna mapa iskustva, naša zajednička borba protiv samoće i zaborava.
Umetnost kao robni fetiš (Novi vid alijenacije)
Ali, prijatelju, ovde moram da budem oštar kao što su nekada davno bile oštre panonske zime. Ti kažeš da „parazitiramo“ na prošlosti i da „rekontekstualizujemo“. Humanista u meni tu vidi opasnost od potpunog otuđenja. Ako mi samo premeštamo slike sa jednog ekrana na drugi, a da ne razumemo muku i istoriju koja stoji iza tih slika, mi nismo umetnici. Mi smo samo radnici u fabrici slika.
Plaši me ta „hiperprodukcija“. U kapitalizmu, sve što se previše proizvodi gubi svoju ljudsku vrednost i postaje roba. Ako je umetnost postala „najzastupljeniji sadržaj“, da li je ona zapravo postala samo digitalna bižuterija koja služi da nam skrene pažnju sa činjenice da smo podređeni algoritmu? Mi mislimo da smo „sukreatori“, a zapravo smo samo besplatni radnici za kompanije koje poseduju te platforme. Naša kreativnost se pakuje u megabajte i prodaje, dok mi ostajemo praznih ruku, zagledani u ekrane.
Simulacija kao prevara: Gde je istina?
Kažeš da umetnost više ne teži da prikaže „istinu“, već da rekontekstualizuje fragmente medijske realnosti. E, tu se razilazimo. Za mene, i za svakog humanistu koji drži do čoveka, umetnost koja ne traži istinu je samo dekoracija ropstva. Ako je planeta postala „neprestani performans“, da li je to performans oslobođenja ili performans skretanja pažnje?
Umetnost mora da boli, da provocira, da razotkriva nepravdu, a ne samo da simulira ono što već vidimo. Ako samo „reflektujemo fragmente sa ekrana“, mi smo samo ogledala u mračnoj sobi. Istinska umetnost mora da upali svetlo, čak i ako to svetlo otkrije koliko smo zapravo postali otuđeni jedni od drugih dok smo „povezani“ na mreži.
Povratak radosti stvaranja
Lepo je što svako ima pravo na intervenciju. To je revolucija duha koju smo dugo čekali. Ali nemojmo dozvoliti da taj digitalni performans postane naša nova tamnica. Budimo sukreatori, ali tako da u svaki filter i svaki sempl unesemo komadić svog stvarnog života, svoje muke i svoje nade. Tek kada naša digitalna umetnost počne da miriše na zemlju, na rad i na istinsku ljudsku pobunu, znaćemo da smo se zaista probudili iz simulacije.
Posted to sinkretistička queer subkultura
12/19/2025
Edit
Akustika rđe
Struna E bas žica. Izvor. (Prekjuče sam iščupao C# od Pauk-Gitare, model ’68. Ostavila je ranu na rezonantnoj kutiji, geometriju bola.)
Ja sam anti-Edip, pecam sa artefaktom, ne sa crvom.
— Paradigma štapa je prevaziđena — deklamujem trsku. Sada je pecački aparat: TENZIJA. Pravi, vibrirajući, G-mol. Metal u susret amfibijskom ćutanju.
Bacanje: Potez. Apstraktni ekspresionizam vodene površine. (Gde je udica? Gde je mamac? U redu, udica je čvor koji sam napravio. Mamac je obećanje distorzirane melodije.)
Čekam da riba postane reverz. Da uhvati ton. Štuka kao fukoova struja. Som kao presek sinusoida.
Šta pecam? Ne meso. Ne krljušt. Pecam Atonalnost reke Tise. Ulov je: tišina pre nego što se žica zategne.
Reciklaža Epistemologije
Vadim žicu. Prazna je. Nema ribe. Samo mikro-alge i dadaizam vlage.
Ali kada je vratim kući, ona je prešla put od muzike do metala od vode do muzike. Ima novu teksturu.
Sutra ću je našpanovati, i moj solo za ulovljenu prazninu biće najiskrenija pesma o propadanju.
Posted to sinkretistička queer subkultura
10/25/2025
Edit
Dobio sam fantastičan poklon:
privezak za ključeve i nakon pola veka
u funkciji je (kao što se može videti na fotografiji)
FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)
I.
SEKVENCA: REZIDENCIJA JEDNINE
Tajna šifra: 44.9080° N, 13.7915° E
SLIKE (kolaž):
(A) Prazan Bazen: Mermerni rub. Voda = nula. Hlorofil = memorija.
(B) Fiksna Tisa: Palma u nepokretnom stavu. Pozdrav.
(C) Titov Kadar: (Izrezano. Kontura uniformisanog prostora).
OPERACIJA DEKONSTRUKCIJA KONTEKSTA:
KORA
(MREŽA)
ZID
(MREŽA)
PLUTAJUĆA-KUĆA
(MREŽA)
OBJEKAT A:
Zoološki vrt. (Fosilni)
Žirafa (Poklon od. Afrike. Da li je Žirafa dobila vizu?)
Slon (Vanga. Arhivirano.)
Praznik rada. Ponavlja se.
Fotonapon. Ništavilo.
II. PERFORMANS: ŠETNJA BEZ CILJA
SCENA: Travnjak. Previše zelen. Sintetička frekvencija.
GLAS (Monotonija):
ŠETAČ = FUNKCIONALNI OSTATAK
Stop. Golf teren. (Zadržavanje. Tišina predugačka.)
Zarđali signal. MUSEUM OF NO RETURN.
Turist. (Subjekt T.)
Pita: gde je istorija?
Vodič. (Objekat V.)
Odgovara: Istorija je ovde. U katalogu. 799 kn.
DEKLARACIJA O ODSUSTVU:
Odsustvo subverzije.
Odsustvo protesta.
Odsustvo talasa.
More je samo pozadina za sliku.
(Ovo nije more, ovo je AKVA REZ.)
III. EPILOG (FLUXUS ZADATAK)
Izvadite jedan kamen sa obale.
Proglasite ga ,,Kamenom propuštenog momenta."
Ponavljajte operaciju dok ne shvatite da ste Vi taj propušteni momenat.
Posted to sinkretistička queer subkultura
10/11/2025
Edit
Vlaga se uvlači pod kožu. U hodniku, oronuli zidovi, miris prašine, znoja, mokraće i prevara. Na podu su razbacani pikavci. Zašto sam ja tu...
U prolazu prepoznajem jedno lice, izbledelo od poraza. Pozvao me je na kafu. Prigušeno svetlo, jake mračne senke. Žućkasta svetlost gole sijalice.
Rekoh da pišem i čitam Brehta, a on... On nosi masku kalkulacija, straha i preživljavanja. Oči su mu izbledele, a izraz lica umoran, poražen. Reči su valuta bez vrednosti, lome se kao pod čizmom i padaju u kanalizaciju, bez odjeka, nestaju. Osećaš?
Šta tražiš? Računi su bez krajnjeg iznosa, dogovor bez časti. Sloboda je fraza za naivne.
Smrad jeftine cigarete. Dim gorko peče grlo, ukus prevare na jeziku. U oblaku dima apstraktni oblici – konture fabrike, praznih radničkih baraka, opomene, optužbe, neizrečene presude, zauvek. Na uglu neko kašlje, pljuje po pločniku.
Posted to sinkretistička queer subkultura
08/05/2025
Edit
Srećan sam što moje objave nisu viralne i što se ne borim emotikonima. Izgleda da sam još uvek čovek i nameravam tako da ostanem. Ne merim se lajkovima. Ne brine me realnost koja se prepliće sa fikcijom. Sprdam se sa apsurdima, beležim ih sa zadovoljstvom.
Apsurd današnjice nije filozofski konstrukt, već zaglušujući zvuk neprekidnih obaveštenja, onaj koji odzvanja iz svakog džepa, svakog ekrana. To je kaleidoskop kontradikcija, digitalni šum u kojem se smisao davi, a suština rasipa. Srećan sam jer ne živim u zlatnom kavezu.
Na pitanje Ivane: "Ko si ti?", odgovorio sam spontano: "Ja sam simbolika, kurac na biciklu – ja to tako, ili nešto slično." Imam i drugara, on hoda, ne vozi bicikl, ukraden mu je. Ima veliki prut. On je izvan ustaljenih normi. Provokativno i nekonvencionalno se samodefiniše, rasteruje površnost, apsurd i glupost.
Posted to sinkretistička queer subkultura
07/02/2025
Edit
Savremena književnost tematski posvećena seksualnim manjinama u Mađarskoj se suočava sa značajnim izazovima zbog trenutnog političkog i društvenog okruženja. Vlada je usvojila zakone koji ograničavaju slobodu izražavanja i dostupnost LGBT+ sadržaja.
Upravo u ovom lošem trenutku odlučujem da napišem roman na mađarskom jeziku. Radnja romana, dešavanja mladih koji tragaju za smislom, ljubavlju i identitetom. Nadam se da ću uspeti da postignem više od puke priče; filozofsko putovanje u dušu generacije koja se (s)nalazi u svetu punom izazova, preispitujući sve što zna o pripadnosti, strasti i slobodi.
Voleo bih da roman podstakne na razmišljanje, dirne u srce i otvori nove perspektive, uz autentične dijaloge i duboki uvidi u psihu.
Pišem u jednom dahu! Roman je prožet duhom post-postmoderne, što ga čini modernim i provokativnim. Prvi put sam istinski radostan i zadovoljan onim što pišem!
Radni naslov romana: testek és tükrök (tela i ogledala).
Ovo je moj pokušaj da u 59 godini života označim uvid u prevazilaženju cinizma ka novoj autentičnosti smisla kako u umetnosti tako i u životu.
Posted to sinkretistička queer subkultura
06/23/2025
Edit
(Guzica - jedini deminutiv koji označava nešto veliko)
Kad osetim trenutnu glad menja se percepcija, postaje čisto, bistro, ono što posmatram, divim se stvarima koje nisam primećivao.
Hrišćanin naglašava da je hrišćanin i u meni vidi ogorčenje, izjavljuje mi: "pre svega sam krštena osoba, ne odajem počast đavolu". Radi u pekari, upola mlađi od mene, ja sam mu (bio) poznanik i/li više od toga, veli da sam mu drug! Za njega sam besposlena duša koja treba da trpi glad. Al ja uživam u najobičnijoj hrani, koju on nakon završenog radnog dana baca umesto da udeli sirotinji. On poseduje saznanje da sam gladan, smatra me svojim drugom, dakle trpi moju glad.
Glad je jedno od najdragocenijih (sa)znanja. Potajno gladovati je blago koje čisti najpre mozak i čitavo telo. Osećam istinsku uzvišenu glad a on pohlepu. Ni jedan obrok ne može da utoli njegovu glad, dok se istinski posvećujem zalogaju hleba. Dao sam mu do znanja da nismo bili prijatelji a da više nismo ni poznanici, nemam želju da ga bilo kada vidim. Želi da me poseti, šalje mi fotografije svoje nage stomačine i guzice, valjda u znak solidarnosti. Gola guzica - osnovna vrednost, zlatni rudnik! Kad ti neko veli da je gladan, šta činiš, pa u duhu društva kojem pripadaš - kritikuješ ga!
Pojedinci prezasićeni hranom, otrovani politikanstvom, ne znaju šta je milosrđe, ne uočavaju gladne kojih sve više ima. Nacionalna politika ne primećuje gladne, skriva ih, najviše boli što zapostavljaju gladnu decu kao i bolesne, nemoćne. Bog im je valjda obilje, novac, bogatstvo, neostvarene želje, fetiši...
Sunčevi zraci su hrana, uhvaćene zapisane misli, u stvari nisam gladan dok god posedujem prirodu u sebi, saosećanje, olakšanje, dok god sam u stanju da pomognem drugima.
Posted to sinkretistička queer subkultura
05/22/2025
Edit
