QUEER

Ljubomir Đukić: lep dan u staroj kanjiži

04/27/2014

potpuni stranac
deluje samozadovoljno
sedi na klupi licem okrenut nadole
u knjigu
poželeo sam da mu upoznam oči
podarim lukav osmeh
kad sam stigao do njega
džabe sam čučnuo
nisam mu privukao pažnju
ni da me pogleda
a želeo sam
da ga upitam za sunce
dotaknem u njemu
gnev ili zadovoljstvo
izazovem nelagodnost
makar razmenimo prazne poglede

park u staroj kanjiži
svaki put miriše drugačije
danas na samoniklu mentu
potrebno mi je pešačenje
lakoća koraka udisanje svežine
upetljan u prirodu (sa lakoćom nastaju misli)
gledajući u krošnju platana
uz sumornu ruševinu vigado
bez uputstva za raskomadanu sliku
nagomilana tama prema kojoj ne umem
i ne želim da formiram naklonost
skrenuo s puta (kao da nemam izbora)
sa oduševljenjem u ljubavi
promašio stazu
privlači mi pažnju
neko je pre mene
zgazio puža
blatnjave cipele
brišem papirnom maramicom
još su mi misli zarobljene u stanu
šta traži pauk u toaletu
visi mlitavo
prijateljski pozdravljam
smeđu žabu
na stazi
od šljake
postaje hladno
proleće
modrica na nebu
može bez
kevtanja na hrapavo disanje
šta je opet
zaboravio sam
da popijem omiljeni čaj
sa đumbirom
lek protiv alergije
operem sudove

nije dobar već lep
dan
od danas pozdravljam ljude
“lep dan”
umesto “dobar dan”
videću kako će reagovati

dozvoljeno mi je da sanjam
zar ne

opet sam ovde 
umesto da otkrivam
nova mesta & nove ljude