QUEER

Ljubomir Đukić: TRIJUMF KUTLAČE

Ljubomir Đukić: belo na belom

BELO NA BELOM: (Malevič u ritu) Tisa je crna linija

koja pokušava da demantuje ovu apsolutnu tišinu & belinu.

U Kanjiži: stope su interpunkcija.

U Subotici: secesija se kruni pod pritiskom bele mase.

Mi smo samo statistička greška u ovom monohromnom pejzažu

koji ne priznaje ni autora ni čitaoca.

Između dve tačke ne postoji put, samo akumulacija belog.

Ljubomir Đukić: PIKSELI NA DLANU, LANCI U KODU

Sukreatori u svetu koji nas istovremeno oslobađa i zarobljava

 

Između globalnog šuma i panonske tišine

 

Gledam u te tvoje rečenice o „globalnoj umetničkoj zajednici“ i vidim u njima neku čudnu, električnu nadu. Ali ovde, u Subotici, gde se svaka reč meri kroz tišinu i gde svaki artikal hrane nosi trag nečijeg rada, ne mogu a da ne zapitam: čija je to zajednica i ko drži ključeve te nove ,,svesti"?

 

Buđenje čoveka kao subjekta (Izlazak iz tišine)

 

Ima u toj „demokratizaciji“ nečeg što bi stari marksisti nazvali povratkom čoveka svom izvornom biću. Marks je sanjao o tome da čovek ne bude samo radnik na traci, već biće koje stvara jer to voli.

Kada neko u Subotici, Kanjiži ili bilo gde na svetu uzme te „digitalne fragmente“ i od njih napravi nešto novo, on prestaje da bude samo broj u statistici. On postaje subjekt. To je ono dobro – umetnost više nije privilegija elite u dalekim prestonicama; ona je postala naša zajednička praksa. To je trenutak u kojem čovek uzima svoju sudbinu u ruke i kaže: „Evo me, ja stvaram, dakle jesam.“ Ta kolektivna mapa iskustva, naša zajednička borba protiv samoće i zaborava.

 

Umetnost kao robni fetiš (Novi vid alijenacije)

 

Ali, prijatelju, ovde moram da budem oštar kao što su nekada davno bile oštre panonske zime. Ti kažeš da „parazitiramo“ na prošlosti i da „rekontekstualizujemo“. Humanista u meni tu vidi opasnost od potpunog otuđenja. Ako mi samo premeštamo slike sa jednog ekrana na drugi, a da ne razumemo muku i istoriju koja stoji iza tih slika, mi nismo umetnici. Mi smo samo radnici u fabrici slika.

 

Plaši me ta „hiperprodukcija“. U kapitalizmu, sve što se previše proizvodi gubi svoju ljudsku vrednost i postaje roba. Ako je umetnost postala „najzastupljeniji sadržaj“, da li je ona zapravo postala samo digitalna bižuterija koja služi da nam skrene pažnju sa činjenice da smo podređeni algoritmu? Mi mislimo da smo „sukreatori“, a zapravo smo samo besplatni radnici za kompanije koje poseduju te platforme. Naša kreativnost se pakuje u megabajte i prodaje, dok mi ostajemo praznih ruku, zagledani u ekrane.

 

Simulacija kao prevara: Gde je istina?

 

Kažeš da umetnost više ne teži da prikaže „istinu“, već da rekontekstualizuje fragmente medijske realnosti. E, tu se razilazimo. Za mene, i za svakog humanistu koji drži do čoveka, umetnost koja ne traži istinu je samo dekoracija ropstva. Ako je planeta postala „neprestani performans“, da li je to performans oslobođenja ili performans skretanja pažnje?

Umetnost mora da boli, da provocira, da razotkriva nepravdu, a ne samo da simulira ono što već vidimo. Ako samo „reflektujemo fragmente sa ekrana“, mi smo samo ogledala u mračnoj sobi. Istinska umetnost mora da upali svetlo, čak i ako to svetlo otkrije koliko smo zapravo postali otuđeni jedni od drugih dok smo „povezani“ na mreži.

 

Povratak radosti stvaranja

 

Lepo je što svako ima pravo na intervenciju. To je revolucija duha koju smo dugo čekali. Ali nemojmo dozvoliti da taj digitalni performans postane naša nova tamnica. Budimo sukreatori, ali tako da u svaki filter i svaki sempl unesemo komadić svog stvarnog života, svoje muke i svoje nade. Tek kada naša digitalna umetnost počne da miriše na zemlju, na rad i na istinsku ljudsku pobunu, znaćemo da smo se zaista probudili iz simulacije.

 

 

Ljubomir Đukić: o stvaranju umetnosti iz neuspeha i propadanja (estetika neuspeha)

Akustika rđe

Struna E bas žica. Izvor. (Prekjuče sam iščupao C# od Pauk-Gitare, model ’68. Ostavila je ranu na rezonantnoj kutiji, geometriju bola.)
Ja sam anti-Edip, pecam sa artefaktom, ne sa crvom.

— Paradigma štapa je prevaziđena — deklamujem trsku. Sada je pecački aparat: TENZIJA. Pravi, vibrirajući, G-mol. Metal u susret amfibijskom ćutanju.

Bacanje: Potez. Apstraktni ekspresionizam vodene površine. (Gde je udica? Gde je mamac? U redu, udica je čvor koji sam napravio. Mamac je obećanje distorzirane melodije.)

Čekam da riba postane reverz. Da uhvati ton. Štuka kao fukoova struja. Som kao presek sinusoida.

Šta pecam? Ne meso. Ne krljušt. Pecam Atonalnost reke Tise. Ulov je: tišina pre nego što se žica zategne.

Reciklaža Epistemologije
Vadim žicu. Prazna je. Nema ribe. Samo mikro-alge i dadaizam vlage.

Ali kada je vratim kući, ona je prešla put od muzike do metala od vode do muzike. Ima novu teksturu.

Sutra ću je našpanovati, i moj solo za ulovljenu prazninu biće najiskrenija pesma o propadanju.

Ljubomir Đukić: FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)

 

Dobio sam fantastičan poklon:

privezak za ključeve i nakon pola veka

u funkciji je (kao što se može videti na fotografiji)

 

FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)

 

I. SEKVENCA: REZIDENCIJA JEDNINE

Tajna šifra: 44.9080° N, 13.7915° E

SLIKE (kolaž):

(A) Prazan Bazen: Mermerni rub. Voda = nula. Hlorofil = memorija.

(B) Fiksna Tisa: Palma u nepokretnom stavu. Pozdrav.

(C) Titov Kadar: (Izrezano. Kontura uniformisanog prostora).

OPERACIJA DEKONSTRUKCIJA KONTEKSTA:

KORA

(MREŽA)

ZID

(MREŽA)

PLUTAJUĆA-KUĆA

(MREŽA)

OBJEKAT A:

Zoološki vrt. (Fosilni)

Žirafa (Poklon od. Afrike. Da li je Žirafa dobila vizu?)

Slon (Vanga. Arhivirano.)

Praznik rada. Ponavlja se.

Fotonapon. Ništavilo.

 

II. PERFORMANS: ŠETNJA BEZ CILJA

SCENA: Travnjak. Previše zelen. Sintetička frekvencija.

GLAS (Monotonija):

ŠETAČ = FUNKCIONALNI OSTATAK

Stop. Golf teren. (Zadržavanje. Tišina predugačka.)

Zarđali signal. MUSEUM OF NO RETURN.

Plaža za VIP: FILTER.

Turist. (Subjekt T.)

Pita: gde je istorija?

Vodič. (Objekat V.)

Odgovara: Istorija je ovde. U katalogu. 799 kn.

DEKLARACIJA O ODSUSTVU:

Odsustvo subverzije.

Odsustvo protesta.

Odsustvo talasa.

More je samo pozadina za sliku.

(Ovo nije more, ovo je AKVA REZ.)

 

III. EPILOG (FLUXUS ZADATAK)

Uputstvo za kraj:

Izvadite jedan kamen sa obale.

Proglasite ga ,,Kamenom propuštenog momenta."

Bacite ga nazad.

Ponavljajte operaciju dok ne shvatite da ste Vi taj propušteni momenat.

Kraj.

 

 

 

Ljubomir Đukić: jeftina kafa i beznađe

Vlaga se uvlači pod kožu. U hodniku, oronuli zidovi, miris prašine, znoja, mokraće i prevara. Na podu su razbacani pikavci. Zašto sam ja tu...

U prolazu prepoznajem jedno lice, izbledelo od poraza. Pozvao me je na kafu. Prigušeno svetlo, jake mračne senke. Žućkasta svetlost gole sijalice.

Rekoh da pišem i čitam Brehta, a on... On nosi masku kalkulacija, straha i preživljavanja. Oči su mu izbledele, a izraz lica umoran, poražen. Reči su valuta bez vrednosti, lome se kao pod čizmom i padaju u kanalizaciju, bez odjeka, nestaju. Osećaš?

Šta tražiš? Računi su bez krajnjeg iznosa, dogovor bez časti. Sloboda je fraza za naivne.

Smrad jeftine cigarete. Dim gorko peče grlo, ukus prevare na jeziku. U oblaku dima apstraktni oblici – konture fabrike, praznih radničkih baraka, opomene, optužbe, neizrečene presude, zauvek. Na uglu neko kašlje, pljuje po pločniku.

 

 

 

 

 

Ljubomir Đukić: srećan sam

Ljubomir Đukić: novi roman - na mađarskom jeziku

Ljubomir Đukić: Gola guzica - osnovna vrednost ili zlatni rudnik!

Ljubomir Đukić: RADOST U sveopštoj KRAJNJOJ NEMAŠTINI