Ljubomir Đukić: NA SVAKOM KORAKU ISTI ZIDOVI BURŽUJA
/prosede/
očaj kao da vrišti -
solidarnost umesto milostinje!
bezobzirni hvalisavi buržuj
grabljivi vuk korupcionaš
neguje neurozu bogatih skorojevića
satirična alegorija postojanja
praznog prostranstva
ništavilo zna za reči ne i za pojmove
najgori kulturni ishod spodobe
skreće pažnju na sebe
gazi sve pred sobom sa zlatnim konceptom boga i neba
uz aroganciju kao statusni simbol
nepodnošljivog ideologizovanog neukusa
svrha razuzdanog raspoloženja primitivca
prezire srodstvo sa svojim siromašnim bližnjim
ponižava ih milostinjom
dok se bližnji bore za preživljavanje
nije dovoljno što eksploatiše radnike
mori glađu ponižava kinji
pljuje u lice...
ugledavši na korzou jedva primetnog radnika
u izbledelom radničkom odelu
sa vrećom hrane na volanu od bicikla
reče svom voljenom ljubimcu
malom lavljem psu koji zadovoljno trčkara
u pravcu radnika
FUJ, FUJ TO!
fuj to je obraćanje radniku
otuđen nehuman odnos
imperatora ,,biznisa"
(delujući poetikom probisveta usamljenika
ponosno ,,minor poeta" izdvojen iz sirove mase
buntovan kakav jesam nisam izdržao
pod utiskom
glasno izustih)
to što ti sa gađenjem
prezirom nazivaš fuj
je čovek a ne roblje u koje ga svrstavaš
čovek je koji tiho pati
trpi sve vaše uvrede
teškoće života beskrajan rad
koji obračunavaš kao trošak
u prekovremenom neplaćenom satu
od zore do sumraka pod teretom sudbine
blista mukotrpnim naporom
za nezamislivu budućnost
a ti izopačeni mentalno nerazvijeni buržuju
nisi još iskusio slično
nije važno šta kaže
politička propaganda
šokantne vesti napreduju
korupcionaši ostavljaju bedu za sobom onima
koji mukotrpno rade
žive od danas do sutra
moć diskriminacije - FUJ, FUJ TO!
skraćenica licemerja bahatih
trajna nevolja je bezumna pomama
stanje uma kad čovek ne vidi čoveka
ne oseća da
radnik oštri britke misli
kroz svakodnevna iskustva
o razumevanju ljudske prirode
da bi ispravio nepravdu
slobodno stvara ideje
veruje da će svet promeniti
u besprekornoj borbi punoj čelične volje
ljubavi - sapatništva - zajedništva
u kojoj će prepoznati najznačajnije trenutke života
sa zadovoljstvom
pristojnošću
neutralisati opasne situacije
tačke ključanja bolna (o)sećanja
osećaj krhotina
gde niko nije srećan reči su bezvredne
zar sumnjaš da je ovo stvarnost
ljubav je antidot za zlo
kritika je sastavni deo života
nasuprot verovanju metafizike eshatologije
delatnik trudbenik proleter sužnji
zaslužuje divljenje poštovanje
za dela i principe
racionalan odnos
zajedništva
za temelje slobode
srčanim intenzitetom solidarnosti
upornosti podstrek
u pronalasku priželjkivane dobrobiti
verujmo u istinski bolji svet
Ljubomir Đukić: imam osećaj
imam osećaj
dok
svakodnevno vozim bicikl
u proseku sat i po
ka periferiji grada
kao da gotovo stalno zurim
usred bela dana u dar milosti
kroz tanku liniju napukle nagnute ograde
ka ivici prirodne formacije ispunjenog letnjeg ambijenta
prihvatam sa zahvalnošću
to što tri puta na dan stižem pred kuću
na kojoj se nalazi tabla sa nazivom ulice
Miroslav Antić
pogledam u tablu javim se Miki
rekoh mu danas
moje srce je nečuvano slomljeno
u sjajnom oklopu
nad vidom uma
šapućem misli
šta je svrha postojanja
nepodnošljivo snažnog pilona
duboko u sebi
znam
šta je istina
u dugo traženom
trenutku
samo gnev tinja
ostalo kao da je zgaslo
oborio sam sa površine sve što je nevoljno postavljeno
ne mogu da se radujem
onako kako bih voleo
da mogu
još uvek neka neobjašnjiva
nelagoda
vlada
nepomičan sam pred
standardnim
banalnim
ostao sam bez saznanja
kako da nekom poklonim
sebe
ne nalazim način
jedino pogled usmeravam
ka nestašluku
izraženom ili zanemarenom
prognanom zlatu
zaostavštini ljubavi
sve mi je jedno
jer sećanje je podsetnik
na usamljenu sujetnost
ništa više
Ljubomir Đukić: mulj miluje tabane
sunce trepće
ponton pluta trza škrguće
lanci zatežu škripe
ne znam gde sam
ostavio
istrošene patike
rešena enigma
zamak od peska
neko se našalio
srećno dete
neću ići kući
bos
neću ići kući
jer kampujem
ispraćam
i dečekujem
sunce
Kanjiža, 1983.
Ljubomir Đukić: doba informatike
doba informatike
smeh se odbija
od ekrana
šta sve može tvoj uređaj
pitam napumpanog dečaka u teretani;
koristim mnogo manje interne memorije jer
socijalne potrebe digitalno popunjavam
jednim pritiskom na dugme stvaram zid
otporan sam na prašinu znoj smrad bakterije
viruse i reči...
sad ću da skočim
evo stojim na rukama
prevrćem svet na glavu
noge su mi u vazduhu
vidim da sa zemlje zgrade vise
dok moj uređaj prodire
pred otvorenim vratima
frižidera
učitavam se
povezujem
učitavam se
povezujem
proveravam
ažuriranje
u toku
Ljubomir Đukić: odjeci srca
odjeci srca kroz neuronske komore
pulsirajući nabijeni odjeci jure
zanose mi telo
hipertenzija
novo
zastrašujuće
euforija šta ako...
sam do jutra
na komodi majčin lek
blaženstvo
duša vrhovima prstiju lomi tabletu
nejasan maglovit zbrkan
od kud tolika zastrašenost u meni
blagosilja me majčica
iz kosmičkog postojanja
- plači sine
biće ti lakše
duboko diši
senke uokviruju oblike
svetlucaju mešaju se
suženim uglovima kroz suze
iscrtane ivice
oprezno
spiralom loše genetike
isplivavaju detalji
srčane mane
ujutru će mi biti bolje
bez panike
gledam u svoje nevolje
greške
nepopravljive
Ljubomir Đukić: KANJIŽA NEMA MEHANIZAM
ona je odvojena
u njoj si svet u sebi
van nje nenametljiv
ništa nije izostalo
savršeno odgovara
u drugoj dimenziji šta vidiš
gledajući iz daljine
preko jaraša olakšava
sve do senćanskog atara
hatar nije uskogrudost
za prekaljene meštane
već širina poimanja
savršeno odgovara
svetu pesme
rođen sam u julu
na današnji dan
ne bilo gde
već upravo u kanjiži
pored reke tise
gde su sve pojave
istaknute
ukrorenjene u svetlosti
toplinom praštanja
popustljiv
naglašena iskrenost u znaku sunca
neizbežna ustaljenost
predodređen kulturom tradicijom
koja odvraća pažnju od pomodarnog odnosa
prodire u tišinu misli
situacija je nepromenjiva
nema misterije preko puta
ljubazan toplinom varoši
ljubomir ljubi mir
sveobuhvatnom izolacijom od sveta
popunjavamo monotonu prazninu
drugačiji je to pristup
napet bolni okvir ne vidi se jasno
osim onog o čemu pišem
daleko je sve ono čega se plašim
što me čeka
putovanje umornog stranca
nekog drugog to nisam ja
ožiljci će nastati
van kanjiže bez oslonca
kao u kavezu
susrećem prodor pod kožu
svakodnevni otpad zamućuje reku
truje dušu
u isto vreme i tu
i tamo
Kanjiža, 8 juli 2022. u 6:03
Ljubomir Đukić: kao baštovan
Kao baštovan raspetljavam korenje margarete,
pažljivo raspršujem seme prkosa.
Proširujem prostor za puzavu medovinu,
preostalo žuto lišće sa krošnje badema
spremno da zaodene usnule spokojne sadnice.
Ljubomir Đukić: Roller coaster
Za Valery
kako možemo biti srećni u ovom svetu
u ludom svetu
nalazimo jedini način
da uzvratimo
na bol - smeh
na pad - uspon
doživeo sam snove
bio sam star i mudar
sada sam mlad i lud
bio sam ogorčen
sad sam srećan
čoveče luđi sam od mojih mačaka
na nas se obaziru
palanačke konzerve
jer
izluđujemo đavole
ljubav usreći
pomeri zanjiše prodrma
iz petnih žila žarka želja
daje do znanja da sam živ
ljubav nadjačava
da bi sve bilo u redu
pojačani ojačani
za vragolije
cena mašte su ludorije
ko to ne zna nije maštovit
kako bi inače preživeo uspone i padove
da sam obična dosada
samo retki su sposobni za ludorije
bujna radoznalost pred nepoznatim
uspeo si da me promeniš
uzvišeno duboko raspoloženje uma
teme koje nadiru
život iz snova magije
otmeno nesmotren
stekao si poštovanje
ne ponavljam ono što drugi govore
hrabar čovek traži pomoć
pomoć nije iza ugla
propušteni meseci godine
uzvraćaju udarac
vredi se boriti
iznad svega
za nas
ko šiša sva ta stvorenja
sve te prigodne prišipetlje
drkoše
ulizice drolje
plašljive bezveznjake iz ormara
p(r)opalitet
koji uhode
dobacuju
Ljubomir Đukić: za Valeriy (voleti i biti voljen)
Kad čeznem čeznem,
a kad volim volim.
Sad se to pomešalo.
Teško mi je kada držim ruke
dalje od tvog tela.
Neodoljiva magija
kao u Ilijadi Ahilej i Patroklo
Više od ljubavi.
Pronašla nas je bez da smo je tražili,
spojila nas je.
Za nju nije potreban razlog.
Tvoja sreća održava moju.
Prepoznao sam te u sebi.
Ljubav nas čini
sigurnijim.
Ljubavi nikad dosta.
Želim samo
da budeš srećan.
To je sve što želim.
Pronašao si u meni ono
što sam mislio da više ne postoji
ili ono što je bilo duboko u skloništu.
Daješ mi ono što mi je uvek nedostajalo.
Oni s kojima sam bio, stajali su na putu sreće,
što sam smatrao za ljubav
bila je farsa. Uzimali su sve, bez šaputanja.
Od ljudi nećemo se kriti.
Dobio sam ljubav onda
kada sam već prestao da je tražim.
Srećom puniš moju istrošenu dušu.
Kao što bi rekao Niče:
U ljubavi uvek postoji neko ludilo.
Ali i u ludilu uvek postoji neki razlog.
Život je cvet, a ljubav med.
Ljubav, jedna duša i dva tela.
Ljubomir Đukić: za Valeriy
zreli život stvaralačkog doba me je odveo
u sjajan sklad kontrasta
dečak koji čeka dinamiku života gde
repeticija nije samo slika već balans harmonije i nepoznatog u nama.
