Ljubomir Đukić: o stvaranju umetnosti iz neuspeha i propadanja (estetika neuspeha)
Akustika rđe
Struna E bas žica. Izvor. (Prekjuče sam iščupao C# od Pauk-Gitare, model ’68. Ostavila je ranu na rezonantnoj kutiji, geometriju bola.)
Ja sam anti-Edip, pecam sa artefaktom, ne sa crvom.
— Paradigma štapa je prevaziđena — deklamujem trsku. Sada je pecački aparat: TENZIJA. Pravi, vibrirajući, G-mol. Metal u susret amfibijskom ćutanju.
Bacanje: Potez. Apstraktni ekspresionizam vodene površine. (Gde je udica? Gde je mamac? U redu, udica je čvor koji sam napravio. Mamac je obećanje distorzirane melodije.)
Čekam da riba postane reverz. Da uhvati ton. Štuka kao fukoova struja. Som kao presek sinusoida.
Šta pecam? Ne meso. Ne krljušt. Pecam Atonalnost reke Tise. Ulov je: tišina pre nego što se žica zategne.
Reciklaža Epistemologije
Vadim žicu. Prazna je. Nema ribe. Samo mikro-alge i dadaizam vlage.
Ali kada je vratim kući, ona je prešla put od muzike do metala od vode do muzike. Ima novu teksturu.
Sutra ću je našpanovati, i moj solo za ulovljenu prazninu biće najiskrenija pesma o propadanju.
Ljubomir Đukić: FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)
Dobio sam fantastičan poklon:
privezak za ključeve i nakon pola veka
u funkciji je (kao što se može videti na fotografiji)
FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)
I.
SEKVENCA: REZIDENCIJA JEDNINE
Tajna šifra: 44.9080° N, 13.7915° E
SLIKE (kolaž):
(A) Prazan Bazen: Mermerni rub. Voda = nula. Hlorofil = memorija.
(B) Fiksna Tisa: Palma u nepokretnom stavu. Pozdrav.
(C) Titov Kadar: (Izrezano. Kontura uniformisanog prostora).
OPERACIJA DEKONSTRUKCIJA KONTEKSTA:
KORA
(MREŽA)
ZID
(MREŽA)
PLUTAJUĆA-KUĆA
(MREŽA)
OBJEKAT A:
Zoološki vrt. (Fosilni)
Žirafa (Poklon od. Afrike. Da li je Žirafa dobila vizu?)
Slon (Vanga. Arhivirano.)
Praznik rada. Ponavlja se.
Fotonapon. Ništavilo.
II. PERFORMANS: ŠETNJA BEZ CILJA
SCENA: Travnjak. Previše zelen. Sintetička frekvencija.
GLAS (Monotonija):
ŠETAČ = FUNKCIONALNI OSTATAK
Stop. Golf teren. (Zadržavanje. Tišina predugačka.)
Zarđali signal. MUSEUM OF NO RETURN.
Turist. (Subjekt T.)
Pita: gde je istorija?
Vodič. (Objekat V.)
Odgovara: Istorija je ovde. U katalogu. 799 kn.
DEKLARACIJA O ODSUSTVU:
Odsustvo subverzije.
Odsustvo protesta.
Odsustvo talasa.
More je samo pozadina za sliku.
(Ovo nije more, ovo je AKVA REZ.)
III. EPILOG (FLUXUS ZADATAK)
Izvadite jedan kamen sa obale.
Proglasite ga ,,Kamenom propuštenog momenta."
Ponavljajte operaciju dok ne shvatite da ste Vi taj propušteni momenat.
Ljubomir Đukić: jeftina kafa i beznađe
Vlaga se uvlači pod kožu. U hodniku, oronuli zidovi, miris prašine, znoja, mokraće i prevara. Na podu su razbacani pikavci. Zašto sam ja tu...
U prolazu prepoznajem jedno lice, izbledelo od poraza. Pozvao me je na kafu. Prigušeno svetlo, jake mračne senke. Žućkasta svetlost gole sijalice.
Rekoh da pišem i čitam Brehta, a on... On nosi masku kalkulacija, straha i preživljavanja. Oči su mu izbledele, a izraz lica umoran, poražen. Reči su valuta bez vrednosti, lome se kao pod čizmom i padaju u kanalizaciju, bez odjeka, nestaju. Osećaš?
Šta tražiš? Računi su bez krajnjeg iznosa, dogovor bez časti. Sloboda je fraza za naivne.
Smrad jeftine cigarete. Dim gorko peče grlo, ukus prevare na jeziku. U oblaku dima apstraktni oblici – konture fabrike, praznih radničkih baraka, opomene, optužbe, neizrečene presude, zauvek. Na uglu neko kašlje, pljuje po pločniku.
Ljubomir Đukić: srećan sam
Srećan sam što moje objave nisu viralne i što se ne borim emotikonima. Izgleda da sam još uvek čovek i nameravam tako da ostanem. Ne merim se lajkovima. Ne brine me realnost koja se prepliće sa fikcijom. Sprdam se sa apsurdima, beležim ih sa zadovoljstvom.
Apsurd današnjice nije filozofski konstrukt, već zaglušujući zvuk neprekidnih obaveštenja, onaj koji odzvanja iz svakog džepa, svakog ekrana. To je kaleidoskop kontradikcija, digitalni šum u kojem se smisao davi, a suština rasipa. Srećan sam jer ne živim u zlatnom kavezu.
Na pitanje Ivane: "Ko si ti?", odgovorio sam spontano: "Ja sam simbolika, kurac na biciklu – ja to tako, ili nešto slično." Imam i drugara, on hoda, ne vozi bicikl, ukraden mu je. Ima veliki prut. On je izvan ustaljenih normi. Provokativno i nekonvencionalno se samodefiniše, rasteruje površnost, apsurd i glupost.
Ljubomir Đukić: novi roman - na mađarskom jeziku
Savremena književnost tematski posvećena seksualnim manjinama u Mađarskoj se suočava sa značajnim izazovima zbog trenutnog političkog i društvenog okruženja. Vlada je usvojila zakone koji ograničavaju slobodu izražavanja i dostupnost LGBT+ sadržaja.
Upravo u ovom lošem trenutku odlučujem da napišem roman na mađarskom jeziku. Radnja romana, dešavanja mladih koji tragaju za smislom, ljubavlju i identitetom. Nadam se da ću uspeti da postignem više od puke priče; filozofsko putovanje u dušu generacije koja se (s)nalazi u svetu punom izazova, preispitujući sve što zna o pripadnosti, strasti i slobodi.
Voleo bih da roman podstakne na razmišljanje, dirne u srce i otvori nove perspektive, uz autentične dijaloge i duboki uvidi u psihu.
Pišem u jednom dahu! Roman je prožet duhom post-postmoderne, što ga čini modernim i provokativnim. Prvi put sam istinski radostan i zadovoljan onim što pišem!
Radni naslov romana: testek és tükrök (tela i ogledala).
Ovo je moj pokušaj da u 59 godini života označim uvid u prevazilaženju cinizma ka novoj autentičnosti smisla kako u umetnosti tako i u životu.
Ljubomir Đukić: Gola guzica - osnovna vrednost ili zlatni rudnik!
(Guzica - jedini deminutiv koji označava nešto veliko)
Kad osetim trenutnu glad menja se percepcija, postaje čisto, bistro, ono što posmatram, divim se stvarima koje nisam primećivao.
Hrišćanin naglašava da je hrišćanin i u meni vidi ogorčenje, izjavljuje mi: "pre svega sam krštena osoba, ne odajem počast đavolu". Radi u pekari, upola mlađi od mene, ja sam mu (bio) poznanik i/li više od toga, veli da sam mu drug! Za njega sam besposlena duša koja treba da trpi glad. Al ja uživam u najobičnijoj hrani, koju on nakon završenog radnog dana baca umesto da udeli sirotinji. On poseduje saznanje da sam gladan, smatra me svojim drugom, dakle trpi moju glad.
Glad je jedno od najdragocenijih (sa)znanja. Potajno gladovati je blago koje čisti najpre mozak i čitavo telo. Osećam istinsku uzvišenu glad a on pohlepu. Ni jedan obrok ne može da utoli njegovu glad, dok se istinski posvećujem zalogaju hleba. Dao sam mu do znanja da nismo bili prijatelji a da više nismo ni poznanici, nemam želju da ga bilo kada vidim. Želi da me poseti, šalje mi fotografije svoje nage stomačine i guzice, valjda u znak solidarnosti. Gola guzica - osnovna vrednost, zlatni rudnik! Kad ti neko veli da je gladan, šta činiš, pa u duhu društva kojem pripadaš - kritikuješ ga!
Pojedinci prezasićeni hranom, otrovani politikanstvom, ne znaju šta je milosrđe, ne uočavaju gladne kojih sve više ima. Nacionalna politika ne primećuje gladne, skriva ih, najviše boli što zapostavljaju gladnu decu kao i bolesne, nemoćne. Bog im je valjda obilje, novac, bogatstvo, neostvarene želje, fetiši...
Sunčevi zraci su hrana, uhvaćene zapisane misli, u stvari nisam gladan dok god posedujem prirodu u sebi, saosećanje, olakšanje, dok god sam u stanju da pomognem drugima.
Ljubomir Đukić: RADOST U sveopštoj KRAJNJOJ NEMAŠTINI
ekološki odvojen od društva
možda je iskonska čistota
kako je doživljava Danilo Kiš
bespoštedna iskrenost
kao beskrajna krhkost bilja
sređujem baštu tvoju i moju
kao stranice romana
sređujem dvorište tvoje i moje
sređujem ulicu tvoju i moju
dok svako ide svojim poslom
tu nadomak Jasibare
u blizini Dudove šume
iskrom deteta povezanost uz mirise i boje
bez praznine i praznog prostora za delovanje
samoukost za paralelni život van sistema
potrebna su samo sopstvena otkrića
saobraćam se tako što pišem brišem
brišem jer ne mogu ekran da cepam
negirajući one
koji poriču ono što jesu
a i neumoljiva okrutna većina
koja se hvali šta jeste a
što nije
nisam se dao
nisam se dao slomiti
nisam se dao slomiti
iluzijom vremena
deo mog vrta ovog proleća
Ljubomir Đukić: UKORENJEN U SAMOTNU TIHOST
Bilo me je sramota dok je gledao u moje raspale bakandže. Pretpostavio je da sam imao luksuzni stil života s obzirom da sam često putovao. Mentor mi je pomogao dovoljno da bih preživeo, učio, stvarao. Kupio sam bakandže za par marki u Berlinu na ulici od nekog lika. Sećam se, bilo mi je neprijatno hodati u njima tog leta iza Lacike po budimpeštanskom vrelom asfaltu. Kada bi neko razgovarao sa mnom buljio sam u daljinu, pokušavajući da odvučem pažnju
sa dronjavog izgleda. Bio sam toliko ružan da sam jedva mogao da govorim, mislim da sam i zamuckivao.
Od tada je prošlo bezmalo dvadeset godina, vreme nas je pregazilo ili možda nije.
Dočekao sam ga na subotičkoj autobuskoj stanici.
Opijali smo se ceo vikend a ja sam izbegavao teme o književnosti, kritičkim osvrtima na književnu produkciju, o muzici i umetničkom performasu. Na kraju, kad već nije mogao da izdrži pitao me je: “koji qrac ti radiš u životu, koliko dugo možeš još ovako da izdržiš, zašto se ne vratiš u Sloveniju? Dokle ćeš da se očajno i histerično boriš protiv tiranije, nepravde, usranog kapitalizma i za koga, zar za polusvet?” Stvari su postale drugačije, mnogo gore nego ranije, ovo što se dešava može da se desi samo ovde.
Proživljeno je nadahnuće, humanističkog pristupa. Razvija se, sazreva i jača izvan javnosti, na sigurnom. Čeka novi početak koji će doći nakon epohe besmisla. Izvan je dominantno prisutnog surovog beznađa koje je u nepopravljivom, neslobodnom, uzanom, skučenom okviru.
Ne postoje nove reke za plovidbu, zaplovićemo tamo gde smo jednom stali.
Previše sam sjeban ali na svoj način. Možda je sreća da smo sad stranci, a i nisam više besan kao u mladosti. Moj odnos sa malobrojnim ovdašnjim prijateljima se vrti oko piva. Uvek me nešto kompromituje da bih bio jebeno lud, te lekcije o kontingenciji prijateljstva, krhkosti odnosa, nikad u kompatibilnosti, dva stranca koje sjedinjuje pivo, obostrana otvorenost nastaje već nakon treće krigle. Noć je blaženstvo, slobodnije govorimo u mraku. Kao dete se plašiš mraka a kad odrasteš sve što ti se lepo dešava, dešava se u mraku. Ekran kompjutera je noćna lampa u bircuzu sa četri stola.
Kad god je pomislio da je pravi trenutak pitao me je šta radim a ja sam uporno odgovarao da tihujem. “Tihuješ i čekaš socijalizam da ti se vrati.” Konobarica je rekla da budemo tihi, smetamo drugim gostima. Ostatak noći smo pili i ćutali, izgleda da zaista umem da tihujem čak i u društvu. Jedva smo razgovarali i posle toga. Putevi nam se opet razdvajaju. Živimo u dva razdvojena sveta, a deli nas samo četri sata vožnje autobusom.
Još uvek teturam uz koktel dobrih i loših misli.
Možda noćas u magnovenju pod utiskom, slobodan u mraku otpočnem da pišem esej o geografiji prijateljstva, udaljenosti, otuđenosti, nekom novom savremenom čudnom odnosu, treći duh & duša koja nastaje između dva bliska entiteta.
(17. april 2017.)
Ljubomir Đukić: NA SVAKOM KORAKU ISTI ZIDOVI BURŽUJA
/prosede/
očaj kao da vrišti -
solidarnost umesto milostinje!
bezobzirni hvalisavi buržuj
grabljivi vuk korupcionaš
neguje neurozu bogatih skorojevića
satirična alegorija postojanja
praznog prostranstva
ništavilo zna za reči ne i za pojmove
najgori kulturni ishod spodobe
skreće pažnju na sebe
gazi sve pred sobom sa zlatnim konceptom boga i neba
uz aroganciju kao statusni simbol
nepodnošljivog ideologizovanog neukusa
svrha razuzdanog raspoloženja primitivca
prezire srodstvo sa svojim siromašnim bližnjim
ponižava ih milostinjom
dok se bližnji bore za preživljavanje
nije dovoljno što eksploatiše radnike
mori glađu ponižava kinji
pljuje u lice...
ugledavši na korzou jedva primetnog radnika
u izbledelom radničkom odelu
sa vrećom hrane na volanu od bicikla
reče svom voljenom ljubimcu
malom lavljem psu koji zadovoljno trčkara
u pravcu radnika
FUJ, FUJ TO!
fuj to je obraćanje radniku
otuđen nehuman odnos
imperatora ,,biznisa"
(delujući poetikom probisveta usamljenika
ponosno ,,minor poeta" izdvojen iz sirove mase
buntovan kakav jesam nisam izdržao
pod utiskom
glasno izustih)
to što ti sa gađenjem
prezirom nazivaš fuj
je čovek a ne roblje u koje ga svrstavaš
čovek je koji tiho pati
trpi sve vaše uvrede
teškoće života beskrajan rad
koji obračunavaš kao trošak
u prekovremenom neplaćenom satu
od zore do sumraka pod teretom sudbine
blista mukotrpnim naporom
za nezamislivu budućnost
a ti izopačeni mentalno nerazvijeni buržuju
nisi još iskusio slično
nije važno šta kaže
politička propaganda
šokantne vesti napreduju
korupcionaši ostavljaju bedu za sobom onima
koji mukotrpno rade
žive od danas do sutra
moć diskriminacije - FUJ, FUJ TO!
skraćenica licemerja bahatih
trajna nevolja je bezumna pomama
stanje uma kad čovek ne vidi čoveka
ne oseća da
radnik oštri britke misli
kroz svakodnevna iskustva
o razumevanju ljudske prirode
da bi ispravio nepravdu
slobodno stvara ideje
veruje da će svet promeniti
u besprekornoj borbi punoj čelične volje
ljubavi - sapatništva - zajedništva
u kojoj će prepoznati najznačajnije trenutke života
sa zadovoljstvom
pristojnošću
neutralisati opasne situacije
tačke ključanja bolna (o)sećanja
osećaj krhotina
gde niko nije srećan reči su bezvredne
zar sumnjaš da je ovo stvarnost
ljubav je antidot za zlo
kritika je sastavni deo života
nasuprot verovanju metafizike eshatologije
delatnik trudbenik proleter sužnji
zaslužuje divljenje poštovanje
za dela i principe
racionalan odnos
zajedništva
za temelje slobode
srčanim intenzitetom solidarnosti
upornosti podstrek
u pronalasku priželjkivane dobrobiti
verujmo u istinski bolji svet
Ljubomir Đukić: imam osećaj
imam osećaj
dok
svakodnevno vozim bicikl
u proseku sat i po
ka periferiji grada
kao da gotovo stalno zurim
usred bela dana u dar milosti
kroz tanku liniju napukle nagnute ograde
ka ivici prirodne formacije ispunjenog letnjeg ambijenta
prihvatam sa zahvalnošću
to što tri puta na dan stižem pred kuću
na kojoj se nalazi tabla sa nazivom ulice
Miroslav Antić
pogledam u tablu javim se Miki
rekoh mu danas
moje srce je nečuvano slomljeno
u sjajnom oklopu
nad vidom uma
šapućem misli
šta je svrha postojanja
nepodnošljivo snažnog pilona
duboko u sebi
znam
šta je istina
u dugo traženom
trenutku
samo gnev tinja
ostalo kao da je zgaslo
oborio sam sa površine sve što je nevoljno postavljeno
ne mogu da se radujem
onako kako bih voleo
da mogu
još uvek neka neobjašnjiva
nelagoda
vlada
nepomičan sam pred
standardnim
banalnim
ostao sam bez saznanja
kako da nekom poklonim
sebe
ne nalazim način
jedino pogled usmeravam
ka nestašluku
izraženom ili zanemarenom
prognanom zlatu
zaostavštini ljubavi
sve mi je jedno
jer sećanje je podsetnik
na usamljenu sujetnost
ništa više
