Ljubomir Đukić: ostavio mi je sivi kišobran na dar

            Postao je izgubljen, u velikom selu gde mladi poput njega ne žele da žive, nije hteo ovde da se skrasi. Završio je ekonomski fakultet i nije mu bilo potrebno da ostane. Vreme za ovaj grad mu je isteklo. Propadanje, rđa, smrad iz kanalizacije ostaju iza njega. Nije osetio doživljaj gradskog života, nije ni mogao da oseti ono što ne postoji. Prolazio je ulicama u okruženju ljudi čiji identitet nije poznavao, nije ga zanimalo... Bio je misterija onima koji su odavde, čak i malobrojnim drugarima, pa i dragoj osobi.

          Želeo je divlji izlet u urbane džugle zapada, orjentisan na potrošnju & novitete, ludilo ironičnog šopinga, uz negiranje homoseksualnosti, hipster nego šta... Postao je uzorni pripadnik kontrolisanog globalnog trenda. Nije želeo da pokuša da se snađe u ovom ludom svetu, odlučio je da se udalji od beznađa primitivizma. O njemu ne postoji priča, nije imao potrebu da mi do kraja izrazi osećanja, misli i strahove. Gde se zaputio nije mi poznato. Otišao je bez pozdrava. Osetio sam da odlazi, poslao mi je sanjiv širok osmeh, traljav površan oproštajni poljubac, nije me ni pogledao. U nedostatku sam mogućnosti da tog jutra s njim razgovaram. Bilo mi je teško… Obuhvatali smo saglasnost pravog zadovoljstva, bilo je šanse da preraste u ljubav... Tkao je mrežu oko mog duha. Mučio me kolebljiv, dostigao zavist; kao da je bio ljubomoran na dodire nežnost, toplinu koju mu pružam... I danas nakon mnogo godina u tišini, najveći deo mene bi zanemeo pred njegovom pojavom. Upamtio sam ga kao beznadežno romantičnog sa prljavim mislima, pod snažnim uticajem želja…

         Neki dragi ljudi koji nisu otišli tada odlaze sada…

                                                                                           / odlomak /

Ljubomir Đukić: srce dečaka za čuđenje i ranjivost

 Egon Posselt dečak sa svećom (1972)

Noćas je puno zvezda na nebu, zurim u njih...
Gde da počnem a gde da se zaustavim?
Volim trenutak kad naslutim istinu.
Zastrašujuća pomisao;
ceo život bi mogao da se završi
u trenutku ljubavi.
Sreća je što nisam istrajavao u zabludama.
On je tako očaravajuće zgodan & nezgodan.
Ponudio sam mu ranjivost, saosećanje…
pripadam u potpunosti
blaženstvu ljubavi sa značenjem u sebi & izvan sebe.
S njim održavam estetiku,
neprekidna osećanja
različite jačine.

Prošlost je izgleda bez ožiljaka.
Jedva mogu da podnesem da ga pogledam u oči
kao da gledam u sunce.
Trenutak kad sam naslutio istinu
unutar njega,
od tog trena kao da mu pripadam
u potpunosti.
Još uvek ima srce dečaka
za čuđenje i ranjivost.
Za ljubav nije potreban jak kompliment,
omiljen smeli korak je dovoljan;
zbrka divnog haosa u njegovim očima...

Ljubomir Đukić: znam za radost života

Rođen sam pre 50 godina na današnji dan, bio je petak kao i danas, u 16 časova...

osećam se siguran u sebe

priznajem korake na različitim putevima

pokušavam u bilo kom pravcu

znam za radost života

osvanuo sam van grada

jutros suncokret svetli na suncu

mojih pola veka angažovanog budizma

korak donosi detinjstvo iluzije još u meni

osmeh dokazuje da posmatram maštam

da ne bih trpio transformišem smeće

iz sebe & oko sebe

osmeh je deo čudesnog postojanja…

Ljubomir Đukić: unutrašnje sunce

/stara fotografija nepoznatog autora/

iznova uživam dok razmišljam
o doživljenom užitku
izmaglice nezadovoljstva nestaju
dok biram da mirujem
kiša me tiho miluje
unutrašnje sunce
prevazilazi prolaznost
volim da živim taj trenutak
mnoge stvari prolaze kroz viđeno
obnavljam sebe

seksualne aktivnosti usmeravam
na jednog pojedinca
koji je pregledan
označen nijansiranim diskursom
vizuelnom karakteristikom
koja me uzbuđuje
za mene ne postoje složeni putevi
osim jednog jednostavnog
imam potrebu
da mu se divim
prisutno je divljenje u odnosu
netipičan ljubavni život
decenijama plivam bez osećaja umora
ushićeno na istoj talasnoj dužini

Ljubomir Đukić u tamnom oblaku

Svašta se može dogoditi...

Praznina u razmišljanjima.

Nema nikakvog smisla.

Pokušavam da budem

u tamnom oblaku ništavan bez detalja,

nebo deluje apsurdno.

Stiže me tuga

nova patnja

so na rane.

Hodam duž zamišljenog hodnika.

Hrapava kadenca po disanju.

Uzak prolaz za vazduh.

Ne mogu da izdržim

korak po korak po taktu

skriveno srce u grlu

bez svetlosti

bez prirodno posvećenog stanja.

Bodu me oštre reči, prezir, podsmeh...

Ne postoji bezbedna udaljenost od mržnje i nasilja.

Ne mogu da podnesem

da sam kukavica  licemer.

Sunce kroz čvrste omče

zasvetluca u suzi svetlosti uma

potajno na isteku dana.

Ljubomir Đukić san ili prva lekcija

“Buddhist saint” By  HIDEKI KOH

      Vremenom je stekao sposobnost da se uklopi u pozadinu, gde god da je – na policama, bašti, na zavesama, u ulazima, na ulici. Za neuvežbano oko bio je nevidljiv. Nisu ga primećivali čak i kada su i bili u istoj sobi sa njim. Pojavio se brzo kao kroki, opskuran, boje kao od mastila.

     Kad sam ga prvi put ugledao šapnuo mi je:

     “ Najteža stvar koju treba učiniti je da stvorite čitav, uverljiv svet za druge ljude da bi uživali. To je najusamljeniji posao jer nema podrške, pomoći i saveta. Primoran sam na jednostavan korak po korak u stvaralačkom procesu...

     Ti ćeš me razumeti čak i kad klizim preko tebe jer si po prirodi kreativna nezavisna osoba koja se uglavnom kreće po instiktu. Ko je još zaspao u suzama. Zvuk dopire sa zategnute kože. Kakva je to pesma. Ona se menja sa vetrom. Pitajte me opet za nedelju dana i to će biti potpuno drugačije. Danas, međutim to je ovako. Krik zadržavam u sebi, kad god bih se usudio da pokušam da vrisnem. Onaj sam o kome se ne priča. Činim ono što ruke ne čine. Dodirujem ono što ruke ne dodiruju.

     Ne moraš biti prihvaćen od strane drugih. Samo budi. Život je dragocen. Bićeš slobodan kad izgubiš želju da impresioniraš druge. Svet nije ograničen na ono što vidiš. Prihvati brige, strah i bes, oni su navika. Meditacija je prirodni kapacitet lečenja. Za svoje greške uvek krivimo druge. Pogledaj sebe iskreno i nežno."

Ljubomir Đukić: Kad imaš ljubav imaš sve

Intervju | Izvor:  GayEcho  | Ben Ihab

Ljubomir Đukić: Kad imaš ljubav imaš sve

Skoro deceniju si bezuspešno pokušavao da objaviš svoj kratki treš roman “Nije teško biti gej”. Odrekao si se štampanog izdanja i objavio ga kao poklon čitaocima u elektronskom izdanju. Šta imaš da kažeš o svom romanu?  

 – Moja bezvredna avantura koju automatski beležim i objavljujem bez izmena, već u naslovu romana dajem karakter, u želji da ispričam priču, u skladu sa lepim, teškim, mučnim događajima. Svestan da roman nije dovoljno uzbudljiv i čitljiv kao što ni život jednog geja nije jednostavan. Pokušao sam da osvetlim dešavanja u toku jednog leta nekolicine likova sa kojima sam bio povezan, čija je sudbina slična mojoj.

Književnost ume da prodre do najprovokativnijih tema. Jednoj od takvih tema si posvetio roman. Šta očekuješ, dal' će čitaoci biti zadovoljni tvojim delom?

– Postmoderni treš kratki roman, sa otvorenom strukturom koja je labavo povezana, dopušta čitaocu različite slobodne interpretacije. Priča je bez klasičnog zapleta, bez početka je i ostaje nedovršena, dok se kategorije realnog i imaginarnog zamućuju. Nije jasno šta sve može da oseća čitalac nakon sat – dva koliko traje druženje sa ovim treš štivom, šta budi u njemu, šta ostaje nakon čitanja. Sumanut, gotovo nerazumljiv roman, sreća pa je kratak.

U ovom romanu je sazdana tvoja unutrašnja borba, ona se najbolje uočava u dijalogu glavnih likova. Taj dijalog ponekad iznenadi temom i sadržajem, tiče se glavnih likova ali i okruženja. Kako ti danas doživljavaš situaciju kroz koju prolaze glavni likovi, sa vremenske distance; tada kad je rukopis napisan i sada kad je doživeo svetlost ekrana?

 – Glavni likovi upadaju u misli, sa njima misli odlutaju, otvaraju nove teme…Za mene i danas kao i onda je ostalo otvoreno pitanje; dal stil, stav, ponašanje u situacijama u kojima su se zatekli likovi romana, romaneskni segmenti koji jesu i nisu povezani, višestruko umnožavaju sliku, dal deluju otrkrivalački… Umesto da pojašnjavam, primera radi traganje za identitetom koje se događa pod strahom i strepnjom; iritantan sam sa onim što je za mene iritantno, kao da emotivno labilan na svakom koraku se sporim sa okruženjem a ponajviše sam sa sobom. Patnja u nedokučivoj usamljenosti tišti, kopka, ne da mira…

Poznavajući tvoj poetski i esejistički rad kao i performanse koje si nekad izvodio, očekivao sam da ćeš više ekspoloatisati seks, međutim to je izostalo, zar treš ne trpi eksplicitne slike seksa?

– Nisam eksploatisao fikciju eksplicitnim seksom, promiskuitetom, orgijama, seksom na otvorenom, BDSM…da bih privukao čitaoce. Opscenost je u meri koliko je bilo tada u mom životu. Od tada gotovo da sam izgubio osećaj sramotnosti i pored činjenice da  povučeno živim. Priče koje trenutno pišem su totalno “nepristojne” za puritance, dakle čistunce, jer pružaju jeftino uzbuđenje. Jednostavno tad nisam imao a sada imam želju za tim. Objašnjenje postoji ali nije bitno pomena u ovom trenutku.

Stigli smo i do najbitnijeg pitanja za mene. Često u razgovoru ponavljaš da si se umesto karijere odlučio za slobodu. Odredio si svoj položaj i pravac na merginama društva. Umesto “ozbiljne” književnosti odlučio si se za queer i  trash zašto?

– Moj je treš. Povlačim debelu liniju razgraničenja od ozbiljne literature. Za nekog ono što sada i u ubuduće budem objavljivao biće đubre a za nekog blago. Kvalitet i vrednost određuju lični kriterijumi, ličnog estetskog i individualnog referentnog okvira a ne recimo ono što nam uporno nameću tradicionalisti kao standarde. Primera radi, ako je nešto zabavno ne znači da je samim tim i bezvredno. Ozbiljna literatura poseduje univerzalnost teme, mislim na univerzalnu podobnost a osobenost stila i dikcije, gledište, poznavanje života i misli ne sme da pređe standarde, mora da bude strogo u okviru ovozemaljskog, tradicionalnog, verski i moralno prihvatljivog. Ne želim da robujem takvoj literaturi. Sloboda misli i sloboda izražavanja za mene su od neprocenjive vrednosti.

Ozbiljna literatura, savremena a nastala u tradicionalnom ruhu iz pera ili računara nacionalnih književnih sukcesora, prati uspostavljenu tipičnu formulu, a zašto bi neko čitao dijalog koji je već pročitao bezbroj puta u bezbroj knjiga. Čemu nas uči takva književnost ako ne nacionalističkoj političkoj podobnosti. Ukazuje nam na stanje koje nam je dobro poznato, u želji da izgleda preterano direktno i ozbilno a u stvari jednostavno, jednostrano osvetljuje stanje bez kontrasta. U čemu je onda draž takve literature? Snaga mita i legendi postaje bezvredna bez životnog impulsa, slika, simbola, stanja o današnjici. Pokazuju nam veštinu tehnike tradicionalnog pisanja. Tehnika im je važna a ne sadržaj. Koriste veštinu za krajnju komercijalnost svojih dela. Nikad nisam robovao nižim motivima kao što je karijerizam, zarada za život…Nisam želeo da se odreknem sebe da bih se ulagivao bilo kome radi popularnosti i novca. Umem da se radujem spontanosti, kreativnoj potrebi da budem iskren prema sebi u želji da me prepoznaju kroz queer diskurs.

Šta nudi treš književnost?

– Bitno je da književna dela utiču na ljude na određen način. Kakva god da su ta dela - za one na koje utiču su važna dela. Dela ne moraju biti klasična, antologijska, ozbiljna, može to biti i popularana savremena knjižrvnost pa i da je treš. U mom slučaju treš je recikliran, samim tim čist, bezazlen, pristojna alternativa.

I za kraj našeg kratkog razgovora pitaću te; dal je lako ili teško biti gej?

– Mislim da je na Zapadnom Balkanu preteško biti gej. Izloženi smo netrpeljivosti, netoleranciji, predrasudama i osudama. Dovoljno je to da ste drugačiji da bi ste bili satanizovani, proglašeni bolesnim... Još ako ste deklarisan gej nikad kraja osudama i kritikama. Lakše je ako prihvatiš da si namerno zapostavljen, skrajnut, gurnut na marginu i počneš da deluješ sa margine. Gradiš mikrokosmos u koji dopuštaš da uđe neko neiskvaren, neko ko je uspeo da se sačuva beznađa, neko ko želi da ti pruži podršku. Kad imaš ljubav imaš sve.

Prpadnike LGBTIQ populacije u težnji ka ravnopravnosti očekuju bolji uslovi ulaskom u EU. Ali na tom putu moramo se zalagati za naša prava, koliko ko ima smelosti, znanja, volje i sposobnosti.To je naš zadatak. Po mom skromnom mišljenju za realizaciju tog zadatka nedostaje nam entuzijazam.

 "Nije teško biti gej" (kratki treš roman):https://www.scribd.com/

Ljubomir Đukić roman u slobodnom pristupu čitaocima

 

 

Nije teško biti gej (kratki treš roman)

 https://www.scribd.com/

 

 

Ljubomir Đukić “Nije teško biti gej”

Uskoro roman “Nije teško biti gej”

na slobodnom raspolaganju čitaocima

Deset godina sam u potrazi za izdavačem knjiga koji bi objavio moj treš kratki roman: „Nije teško biti gej“. Sada kada sam izgubio svaku nadu da će roman doživeti štampano izdanje odlučio sam da ga objavim u elektronskom formatu. Imaćete priliku da ga pročitate besplatno. Roman će biti objavljen 17. maja na Maeđunarodni dan borbe protiv homofobije.

https://www.scribd.com/

 

Ljubomir Đukić borba sa osećanjima

Mark Morrisroe (1959-1989) Untitled (Mario), 1986.

sad znam da si to ti
u derutnoj nedođiji bogate prošlosti
sistem je u ruševinama
ne želim ponuđeno (glupe smernice & primedbe)
odabraću sam
nikad ne gubim inspiraciju
negde si kao da se kriješ
neko je rekao
kako trebaš da opravdavaš
svoje slabosti
od tog dana se mučiš
u borbi sa osećanjima
rekli su ti da moraš
biti uskraćen od ljubavi & sladostrašća
da izabereš stranu
u koju ćeš slepo da veruješ
kategorično sam bio uveren
da treba svršiti sa tim
izvini nemam više energiju
za gubljenje
bolja je moja eskapada; poetizacija smeća
podelio sam misli sa sladunjavim svetom
“moje želje gore u paklu lepote
prokleto telo & duša od šibanja preko točka do čerečenja“
nikad nećeš postići potpuni mir
mentalitet je trajno ugrađen
oštećenje je prouzrokovano kamenjem
previše je onog što sam ti
izgovorio o zabludama  mitovima...
u odnosu na život veruješ u komunikaciju
sa nevidljivim silama