Ljubomir Đukić: momče
u moje vreme
znalo se
kako doći
do magije
a ne spotaknuti se
u mraku
halucijacije ...
Šta smo
imali ovde?
Bio je jedan
neuspeh.
Ceđen
u unakrsnoj
vatri
navike.
Od čudovišta
zamor.
Dolazi kasnije...
Koji k.
je sad u konzervi?
(nastalo u ekspresiji uz nekoliko krigli tamnog Zaječarskog...)
Ljubomir Đukić: fb / poezija / beleška
Mark Horst "in their eyes no.9"
rekao sam nikad fb
a sad se do jutra dopisujem:
on sa neobičnom mogućnošću da voli
svoju krhkost
a ja ne želim da sam budan u četiri ujutru
sve što mi piše nikad mi neće reći
u lice
previše dobro
da bi bilo istinito
želi da skrene pažnju na sebe
uplašen
da bi se fokusirao na pojedinosti
potrebno mu je vreme
za projektovanje instant osećanja
na izmešljenog lika
u ovom slučaju
živeće posredno preko mene
postaću njegov
mehanizam
preživljavanja
služim za baferovanje
uzdaha
istinito uhhhhhhhh
nakon tri gutljaja Manhattan slasti...
......................
imaš li dobar odnos sa roditeljima?
kome si rekao “volim te“?
zbog čega se kaješ?
koliko si siguran a koliko nesiguran?
da li ti se sviđa neko?
koliko ti je snažan seksualni naboj?
osećaš erotiku?
prihvataš ili potiskivaš svoju prirodu?
plašiš se da ti uhvate osećanja?
kad si uspeo da dodirneš nekog?
dal si ozbiljno zabrinut da se nikad nećeš zaljubiti?
grickaš li nokte?
misliš da sam tvoj vršnjak?
kako reaguješ na aktuelni politički trenutak?
šta misliš dal se prilagođavam na fb?
odgovor:
“Ja sam potpuno nezavisan
qrac...
ne treba mi ničija pomoć!”
Ljubomir Đukić: poruka u jednom dahu
Jim Ferringer
da budeš tu do ponoći
u malim jednostavnim trenucima povezivanja
kad raširim ruke najšire što mogu
da izađeš zagrliš me rezigniran
poznajem tvoju ukupnu anatomiju
skloni sad svoje netaknute misli
digni nas iznad njih
zaboravimo oreole dok vodimo ljubav
sa zvezdama
znam da sam zaljubljen u sve što ima veze s tobom
imam želju da te zaštitim
iako si najjača osoba koju znam
zalazak sunca
sunce se pomera uz grmljavinu
donosi čistu radost
način na koji želiš da svi budu srećni
daje mi nadu da nisu svi u svetu okrutni
zaljubio sam se sa intenzivnim osećajem
u davnu esenciju
osećam kao da mi srce može eksplodirati
u svakom trenutku
nije nam smetala kiša uz munje
crtao je prstima po zamagljenom prozoru
kroz siluete naziralo se sazvežđe
odsjaj povremenog svetla od farova automobila
umesto dodira nežnosti
slamao me je normalnim razgovorom
jer ranije nikad nismo bili normalni
ovo je naš prvi razgovor
nakon sirovih emocija
zvanično obraćanje
Ljubomir Đukić: dupence na raspolaganju
nadam se da ćemo jednog dana biti
pravi prijatelji
iako sad izgleda malo verovatno
potrebna mi je vrsta olakšanja
za koju si dovoljno interesantan
dok sam u tebi
nervni tikovi
tresu boli
kao da doživljavam
gašenje
želje
jednostavno zažmuri slušaj
moj glas će ti ostati u glavi
kad izgubimo svaki kontakt
bićemo jedan drugom u dalekoj memoriji
koja se lako može izbrisati
nakon brojnih partnera
imam pedeset godina
ali još nisam potrošio svoju mladost
tako da za romantiku ima vremena
sad je vreme da pronađem zadovoljstvo
čin ljubljenja
uz dupence na raspolaganju
a ti želiš prodorni falus
ne podešavaj ponašanje
on ti je glavna briga
pokaži mi još jednom koliko ga želiš
jednostavno osećam potrebu
da izbacim ovo
što preti
da me okupira
celog...
Ljubomir Đukić: odmah dođi
da si tu dok pojedem čokoladu
ne naruši ulaz
osećaj disktorzije izložen kao eksponat u izlogu
ili na merdevinama kao letos dok si skidao travu sa krova
gradacija sive & žute uz zrnaste zvukove na raspolaganju
praviš se da me ne čuješ
ako me ne čuješ sranje je zaglavljeno
u tvojim ušima muzika euforija bliska srcu
održavaj dinamiku signala
vrati stvari na svoje mesto ostavi sve kao što je bilo
postani izdanak rezonator imun na stres
opsuj bez trunke gorčine u glasu
dovoljno je razloga
da plutaš izopačen patetičan
oslobodio sam te okova
znaš da je to zamka
prljave ludorije voliš
prolaziš a ko će to da plati
lagodno suprotno važećem načinu života
ne podešavaj ponašanje
lakše ćeš stići do autentičnosti
narativno sam vezan za tebe
nečitak rukopis rado čitam
Ljubomir Đukić: pitam nadajući se
Andrej Dubravsky Carpathian Forest, 2010
pred mentalno fizički užitak zaboravivši na industriju identiteta
u zajedničkom prostoru duha & tela
razgovor posebnog sadržaja sa novajlijom poput mene
stane u nekoliko čaša vina (i više nismo labilni)
uz kompoziciju Rapsodija u plavom (George Gershwin )
odjednom izgleda neopisivo
došlo mi da priđem slobodno bez smernice
usudio sam se da ga oslušnem pogledom nespretno poljubim
jasna oznaka da je pocrveneo
po karakteru & tempu podseća me na sonatu
na početku postoji jedna stvar koja me obuzima
proganja okupira
dodir zadržan na delu tela
da probudim u njemu nijanse
ispitivao dušu u spirali
usklađeni upleteni u tok energije
bez naprezanja niz grlo
žudim za pljuvačkom
vino u krvi melodija u glavi
po delu koje niko nije dodirinuo
direktno povezan u isprepletenim krugovima
oborio me s nogu tek sada mogu
ako žeravica nije jednostrana obuzima nas drhtavica zadovoljstva
užarenim iglama strašću po glatkoj koži
u nama između nas dva uzdignuta tornja
međusobna atrakcija zaranja
kulminira radoznalo
ulazak u cilju stvaranja
zajedničkog vrhunca
uzavrelo u čudu izgubiti sebe
zapanjeni od uzbuđenja
nadire beličasti šum slatkog izdanja
zajednička erupcije u trenu
uz vrisak očekujući ukus...
Andrej Dubravsky 'Anal ikebana (green),' 2015
Ljubomir Đukić: Smotanko Modus operandi
Daniel Barkley Étude pour Ulysse, 2013.
želim samo odrešene ruke olakšanje...
ustajalo okruženje u divljini
sputava kreativnost
misterija je nestala
(pretvara se da je sve ostalo isto)
ne dozvoljava sve da vidim
iza zidova poezija ili ludilo
dvorište kuće
glasovi rastu postaju jasniji vidljivi
gde sam nekad živeo
stojim zbunjen kao da ne mogu dalje
u središte kraljevstva
manjem od luksuza
s njim u ulaznom hodniku
voleću ga u nedostatku sjaja
sa očaravajuće plavim očima
na ovom mestu
pokazuje mi stare fotografije
ranije su bile okačene na zid
služile za ukrašavanje
kao holističko umetničko delo
bolno odsutan pokušavam
vinom isprati otrov iz duše
da ga zgrabim za ruku
izbegnem povratak tamnih sati
nestajao je uvek kad ga trebam
vratiće mi se jednog dana
ali ne sada
nejasno uveravanje
nisam mogao da podnesem
to pseudo intelektualno brbljanje
o emocionalnoj nezavisnosti
kreće sam na putovanje
vremenom će nastaviti udvoje
umesto da kulminira radoznalo…
onog dana
kad sve bude rečeno & učinjeno
prisvojiti za sebe
nije fer
da do tada gutam usamljenost
ja sam još jedna stavka dodata na listu želja
obećanja čekanja
zaboravlja da sam nekoliko decenija
stariji od njega
ne volim mačo šepurenje
koje traje dok se na kraju
ne o(ne)svesti
sanjao sam da sam začaran u krevetu
usudio sam se da ga pogledam u oči poljubim
zatim sam ustao da odem da piškim
a tiho što brže pokupio odeću
obukao se iskrao
bežeći od groznog trenutka izvan površnog seksa
stigao sam do sledeće slike
šta mi to radimo
vreme je da se zapitam(o)…
Ljubomir Đukić: Prokleta rutina sprečava da postanem totalno prirodan
Harry Bush (1920s - 1994)
Umem da rastavim pa da sastavim
ali sam zapravo uveren da ne želiš da dobiješ odgovor.
Hrabar neustrašiv a bojiš se svoje senke.
Oživiš noću. Čuo sam prasak od busanja u grudi.
Volim te kad si topao puderast
uhvaćen u nevidljivu paučinu
koju osećam po licu i rukama...
Gleda odraz svoga lica u ogledu;
“još uvek ne znam šta sam…”
Reci mi da ti kažem.
Uveren sam da zapravo ne želi da sazna odgovor
da želi prepoznao bi se do sada.
(zabrinut zbog onog što drugi misle o njemu)
U odnosu na mene on je stidljiv tih mlakonja...
Vrisak u kratkoj projekciji dovoljno glasno da probudi mrtve.
Obrisa suze papirnim ubrusom.
Spojeni u jednu priču
marioneta & ja.
Pokrećem ga a u stvari on to čini meni
u duhu mladosti & slobode.
Bilo bi zanimljivo da pronađem motiv
kako da prepozna sebe
ovako samo prati moje želje & zahteve.
Ima manjak u području koje se zove osećaj...
Ljubomir Đukić: Prokleta rutina sprečava da postanem totalno prirodan
uočavam odraz mnogih njegovih uloga
u različitim društvenim krugovima
menja & oblikuje identitet
dok sam ja gotovo uvek isti
društveno konstruisan
(to da sam gej je javna tajna)
ako gledam transcedentalno logički
skoro bez unutrašnjih protivrečnosti
što se najbolje uočava kroz
samozastupanje
primeri su u književnosti
mislim da mnoge pozitivne osobine & stavove
stekao sam iz homoseksualnosti
ponosan na humanizam & altruizam
(primećujem one koji ne razumevaju razlike
doživljavaju samo kroz seksualnost
homoseksualnost im nije prihvatljiv oblik odnosa)
mogli bi biti koherentni to je očigledno
na način da ga u celini upoznam
a on mene barem delimično
neophodan uslov za najintimniju bliskost
(ko god je profilisan nije izvan predstave
bez obzira na seksualni učinak)
eksperimentalne samopercepcije uzrokuju lični stres
naprezanje u individualnom pristupu samozastupanja identiteta
seksualni pejzaž konvencionalno doživljavam
nisam ograničen na fantazije fetišističke odnose
zadovoljstvo prelazi unapred određenu granicu
želim da prodrem dublje u prirodu fetišističkog zadovoljstva
da doznam šta oseća partner
odnos je sporazuman
možda nije siguran da mu je uloga prihvatljiva
ali se ne protivi ponuđenim perverzijama
uloge se razlikuju samim tim užitak nije recipročan
realizacija zavisi od onog što uspe da probudi u izvoru želje
šta dobija njegova znatiželja zauzvrat realizaciji mojih prljavih igrica
šta oseća izdominiran & fetišizovan ne ume da izrazi rečima
ili još nije spreman da govori o ličnom doživljaju
da analizira seksualno iskustvo
možda želi da ga se reši –
ako ne misli i ne govori o tome nije se ni desilo
ili se desilo ali on nije učestvovao (svesno) u tome
zavaravanje traje do sledećeg iskustva
/nastaviće se/
Ljubomir Đukić: jedan iz gomile
/fotografija nepoznatog autora/
Znam da ima još jednog momka.
Ova dečja igra će me ubiti.
Potopljen kao u snegu
ne mogu da osetim
kiša napolju suze iznutra
sliom & prinudom ovde sam
gurnut u tamu
jednog otresitog lika
koji je stvoren da konzumira sve & svašta...
„Ne ostavljaj me,
izbavi me iz ćorsokaka,
opsednut imidžom ti si idiot
koji nedostaje
u mom krevetu.
Ne volim te više.“
(A volim ga beskrajno.)