Ljubomir Đukić: eksplozija motivacije
Hvala ti na eksploziji motivacije.
Prvo me šokiraš a zatim zabavljaš.
Ljubav artikuliše istinu bića,
zainteresovanos za život
koji se odvija u blaženom vremenu.
U ljubavi nam se gubi trag.
Ljubav je miris knjige koju još nisam prelistao.
Tvoj sladostrastan pogled naslanja se na mene.
Kao nužna posledica
deluješ mi prilično divlje neobuzdano.
Najveći deo mene zanemi pred tvojom pojavom.
U punoj komplementarnosti
preplićemo se u odnosu.
Nikada nećemo postići potpuni mir.
Sunce prodire u naš predeo.
Pitao si me dal je stiglo proleće.
Svaki zrak svetlosti slavi
našu „grešnu“ ljubav,
euforičnu slobodu,
proleće je kad žudimo da vodimo ljubav
da udovoljimo jedan drugom...
Ljubomir Đukić: specifičan bol
Emlen Etting (1905-1993.)
Two young men leaping across a landscape
specifičan bol u grudima
to je zato jer sam izbegavao
podivljala osećanja
često bio glup
imao memoriju zlatne ribice
pravio se mnogo manje
problematičan
nego što jesam
detinjstvo mi definitivno
više nije dostupno
ne pripada meni
po svaku cenu sam pokušao
da ga zadržim
zadovoljavao infantilne potrebe
frustrirajuće puste snove
napredovanjem kroz zagonetku
začaranog subjekta
gubio smisao
zauvek nastavljam da čeznem
sa egzistencijalnim
posledicama
to je kao osećaj
topline sunca
kad se njegov pogled nasloni na mene
deo mene zanemi
zgoda je priče radi
osečaj sitosti & malaksalosti
divim se raskošnoj lepoti
genijalnoj neophodnoj
osiromašenoj mašti
ponekad bes gnev strah
oličenje smelosti
moraju da probiju tišinu
da pokrenu izazovu
prilično divlje
neobuzdane stvari
da bi najveći deo mene zanemeo
pred njegovom pojavom...
Ljubomir Đukić zavisnik od ljubavi
Pool&Marianela: Ken San Sebastian
facebook.com/PoolyMarianela/photos_stream
Vezao sam se za potištenost i patnju jednog dečaka,
taj teret me kopka, boli, osvaja...
Ljubav je trajala jednu noć, jedan sat, jedan minut.
Kako sam uspeo tako lako da se zaljubim
a ne umem da se odljubim.
Tebi pobeda, meni poraz.
Žao mi je što nismo stigli da se smejemo
zajedno zagrljeni.
Sateran u čošak tonem u beznađe.
Zlokobna mantra; ti nisi moj, ja nisam tvoj.
Pod teretom personifikacije savršenstva
pospešujem tugu.
Bilo bi puno da tražim još malo
Sve je lepo ništa lepo nije
Divio sam se njegovim hirovima
imao je strah od mojih cipela
narukvice legure srebra sa Tibeta...
Ustuknuo pod teretom emocija,
pod teretom patnje,
pod teretom mojih godina.
Ne mogu pridobiti njegovu pažnju,
jer on to ne želi.
Zatražio je da izbrišem sve što sam
osećao, mislio & zapisao o njemu.
Ljubomir Đukić negde u zabiti Banata
.JPG)
kad pomislim da sam slab i ranjiv, snaga je u meni
Laskam iz daleka.
Ovde su dakle; ljudi samoće.
Dok je ostatak sveta mali i lajav, ovaj svet je mali i tih.
Nebo je ogromno, jasnije se vidi. Stanje duha.
Bujna raznovrsnost stvarnosti nema smisla.
Ugledao sam nebo kakvo ranije nisam.
Gledao sam ga zdušno srčano.
Bilo je dovoljno nisko da me vrati
mladalačkim shvatanjima
odredi raspoloženje.
Tu je dakle On.
To je dakle On.
Ja sam se odrekao Njega.
On se mene nije.
Doživeo sam kraj
svoje ostrašćenosti lutanja.
Negde u Banatu
U Nigdini.
Zabeleženo u trenu.
Sanad, 27.februar 2016.god.
Ljubomir Đukić: virak od ekstrakcije
(stara fotografija nepoznatog autora)
lep
mi je virak (rosanica rosna trava) od ekstrakcije
ali bosiljak zaostaje u poglavlju jedne ideje
uznemirava me stvara atmosferu
čak mislim da nije nikao bosiljak već ciklama
hibridni identitet manje egzotičan
meni nepoznat
ideja je u prilici da se realizuje
odmor u trouglu vizuelnog razgovora
fokusirana lična zabrinutost na snazi je
uključuju se primeri koji izlaze iz dijaloga
rast - mir - zabava
simbolično predstavljanje slobode
želja za životom
koja nakon izvesnog vremena vene
presađivanje u sobne cvetne leje je uramljivanje
možda gubtak
cvet podređen suncu i meni
u mozaiku rezidencije ocrtava ličnost
vegetacija katalizator mašte izaziva promene
čežnja da prežive makar prve mrazeve
odstranio sam brojne predmete koje su bez namene
da bi biljni svet pokazao moć domen stanje
da bih stekao direktno iskustvo
bez svesne distance...
Ljubomir Đukić: Osluškuj me, saznaćeš…
Ne ponižavaš ti ni sebe ni mene..
Odavno naučih da u ljubavi nema ni ponosa ni ljubavi..
Ego, sujeta, ko pati od toga, sve nestaje..
Najčvršći padaju, maske padaju, zavese padaju..
Otkrivamo se goli pred nekim jer tako želimo.
zašto nosiš sav prtljag sa sobom
teret na leđima
možeš li krenuti napred
bez brige o meni
guraš dovoljno daleko
gde more ispunjava obalu
pazeći samo na sebe
život nije takmičenje
protiv bure uragana
nosi budućnost u obe ruke
očekuju te
najneobičniji prizori
u neobičnim mestima
dal znaš ko si ti
pravim greške
osećaj bačen u stranu
srdačno u pokušaju
gotovo nervezno bavi se sa mnom
slojevito komplikovano
ljudski valjda danas tako treba
tu sam
otvori
kutiju sa poklopcem
žabac koji peva
u starom crtanom filmu
bajke braće grim
moja krivica raste
kao cvet iz betonske pukotine
dan se pretvara u noć
ne gubi vreme
pokušavajući da produžiš
ono što mora nestati
neke stvari su suviše dobre
da bi bile istinite
skroman sam
baš kao što sam uvek bio
pitam se da li treba da pokažem
koliko te volim
nisam siguran
i dalje stojim tamo
moleći da me pustiš unutra
ne mogu da sakrijem
sve je ispočetka
premeštaš se
na neko novo mesto
prošlost je bez traga
topim se na dušeku
svetlucavi tragovi u dugom uzdahu
sve je prijatno
ipak nešto nije u redu
u kratkom trzaju usponu padu
konačno bez zaključka
o nama
osetljiv stomak strah
nisi izuzetak
nisam izuzetak
koji želi da izbegne
tužan kraj
Ljubomir Đukić: ljutiš se kad nije sve po tvojoj projekciji
(Stara fotografija nepoznatog autora)
Osuđen da želi ono što ne može da ima.
zanemarivanje samo održava bol
simbolizuje krhkost života
ronjenje u vlastitom odrazu
tražio je radoznalog posmatrača
da učestvuje u uspostavljanju značenja
njegovih fotografija na gej profilu
privlači pažnju otkrivajućii kreativni impuls
ulazeći u misteriju
beležio sam zamršena osećanja
zbližavanja & odbijanja
gradili individualne snove
zamerio mi je prošlost
osporio sadašnjost
od tada aktiviran na događaj
pritiska morbidna nostalgija
kao da je stara teška ajnfort kapija
„što je izgubljeno ne može biti slomljeno
kad je energija mirna srce je na mestu“
bespomoćan protiv sopstvenih misli
srce me boli ukazuje
da sam još uvek čovek
sa ulogom u ljubavi
ne zagrevam telo seksualnim projekcijama
ljubim kamen emocijama
kamenje pršti
pogađa me
bili smo loši
jedan drugom
kako bi tek izgledalo
da smo dobri
nismo saznali
Ljubomir Đukić: "ljubi kamen"
„Ljubi kamen...“ Alex
možda ću se vratiti
sada ne mogu
čega je previše gubi značaj
nadjačalo me
tvoje mentalno ropstvo
s tobom upravljaju
bežeći iz okrutne stvarnosti
direktno upadaš u nametnut mehanizam
zatvorenih očiju
veruješ onima koji ti u duši šire
nemirna lutanja oličenje depresije izaziva strah
bizarnu patnju u maniru mračne atmosfere
beskrajno mučenje kajanje
opsednut si pitanjima savetima klera
u vrtlogu beznađa iz dubine iskačeš na površinu
u tamu nadrealnog sveta
simbolika je notorna
smešna
verovanjem u svet iz mašte
u bajke iz antičke civilizacije
poričeš ono što jesi
u korist onog što nisi
bez napora da pronađeš sebe
šta ti vredi molitva
misterioznoj dimenziji postojanja
bez spoljne refleksije
bez jednostavne introspekcije o sebi
bez osećanja ličnosti
umesto razotkrivanja komplikacije
nepromišljeno prihvataš
u nadi da nađeš spas
dal spas od sebe histerika
emotivno labilnog
frustiranog u frenetičnoj potragi
za skučenom pažnjom
izbezumljenost izgledom
erotske pomahnitalosti
ili užitkom od analingusa
& od penetrirajućeg falusa
odupirem se
radije ljubim kamen...
Ljubomir Đukić: ljubaznica
on je ljubaznica on ne diva on je narcis on je...
psihički zastrašenoj divi pokušavam objasniti
kako najlakše u skučenom životnom prostoru
(u koji je zatočen) da bitiše izrazi svoj stil
da zaboravi na gluposti barem u onoj meri
da ga ne opterećuju čestim prisećanjem
patnja proizlazi iz privida
patnja se sastoji od otvorenog poziva
tuge kajanja griže savesti
bol u predelu duše & duha
on je diva da ga jebeš
dušice nisu ruke hladne
probaj prenosiv osećaj
ukazuje na lepotu & ružnoću
(u stanju sam da ih volim podjednako)
obnoviti odnos sa prirodom
kolaps propale civilizacije
do mere prihvatanja neminovnosti
starenja raspadanja
to je mehanizam stvarnosti
ne volim razgovor s njim
delimično zato jer
ako je uvređen ima oštar jezik
uglavnom je zauzet
sam sebe fotografiše
& zamornom pričom proizašlom iz privida
da nije toga bio bi nezaboravan lik
impregniraću ga da ćuti
ili da me impresionira svojom poletnom mešavinom
mladalačkog šarma & lude gej fantazije
dozvoljeno mu je da jeca & uzdiše
humor sa lakoćom pobeđuje
neizvesnost
kao da nas neko iz blizine posmatra
srodna zabluda
otvori usta ispruži jezik
u tunelu slepa postojanost & sladak dah
umiri osećaj krivice
zloupotrebljen si za razne priče
radije potražimo pukotine dole na bockavoj mahovini
ovde ne možemo biti pronađeni
prizemljeni smo smanjeni stanjeni
čak ni moj aluvijalan trbuh nije impozantan
trzaji kljucaju u njemu
prostor se savija u nas
priželjkivane dodire u tmini
sami namamljeni uzdasi
pogled na bitak
preukusan zalogaj srži
ono što se zbiva nije očigledno jasno
nije ni prepoznatljivo
a stvaran je osećaj
prenosimo ga jedan na drugog
u večernjim satima izgubili smo se
u kući
gde god sam se zatekao
ugasio svetlo
zapalio žarište
prodorno glasno bolno
usisavanje praznine
vidimo šta ne postoji
trebalo bi da pomogne
zadržavamo plimu
kako spoljni svet ne bi ulazio
kroz ključaonicu
ovde se igramo
prizori prirode
svetlo raspoloženje u tamnoj odaji
spolja u trenu odrastamo
u ono što ne želimo
ne možemo ništa
uraditi
povodom toga
ostaje oskrnavljen utisak
svaki put
kao svaki put
spreman da zaboravi…
Ljubomir Đukić “Stara Kanjiža”
Ljubomir Đukić: nevoljno klimam glavom
John Tarantola Raven Moon
pun zapažanja
„Nijedan poraz nije najveći.
Naivnost je preimućstvo mladosti.
Živ čovek sve istrpi.“
nisam otporan na dim polen prašinu grinje insekte
plašćenje sena pečenje rakije ojkanje
zatvoren mentalitet izbegavam ekstremne promene
ledenu zabit duha i duše jednostavne stvari škrtosti
naslage prošlosti boli me stara kanjiža snova
ideje koje su iza mene tekst ispisan rukom mojim rečima
tajanstvene pretnje uličnih mangupa
ostrvili su se na mene alergični na ljubav
u njima vrtloži savremeno zlo “naša posla”
nisam stranac koji deli mišljenje
pokušavam samo da razgledam
vrhunski doživljaj
neću da smetam...
želeo sam da budem neupadljiv
takav sam od uvek
podređen ambijentu
zadovoljstvo mi je da upoznam
istrošen tračak nade malobrojnih sretnika
koje uspešno pronalaze svečani ton života
odolevaju sivilu pokušavaju da izbegnu zamku
nametnut osećaj krivice
zaboravim šta sam video i hteo
nesaznatljivi su otrovi lomovi žrtve
neprikladan za snobove i malograđane
na svoj način se izražavam
često ograničen i u suprotnosti sa duhom
namernom mistifikacijom upoznajem ovisnike
krpicama privlače pažnju a šta se zapravo desilo sa njima
da ih uočim radije se ne obazirem
u neugodnom položaju
nikom ništa ne zameram...
da li su čuli za pribranost i spokojstvo?
pun zapažanja obožavam
javnu kolekciju secesije u arhitekturi
često se prihvatam da sedim na klupi
uživam da gledam „svečane“ fasade
zahtevan zagonetan usađen zadivljen prizor
ispunjava doživljaj harmonije prostora
koji nisam prestao da volim
osobenost bliske dekorativnosti
pokušavam da pretočim u misli i reči
odakle da počnem...
prolaznici su isključeni
olupine od ljudi spremni na zlo ako im se pruži šansa
iskrcavaju se u centru varoši grabe svaku priliku
dobro došli u sliku lišeni identiteta imaju li oči
narušavaju spokojstvo - suština je biti u centru pažnje
očajnici veći od ostalih brbljivci neguju odnos
iz dana u dan nevažne epizode
nameću novonastalu situaciju
sve obrnuto preko svojih mogućnosti
napadno prilaze njuše zaviruju ispituju gnjave smetaju
imaju ulogu da sačekuju zaustavljaju
insistiraju da upoznaju ljude
poigravaju napregnuto sprdaju se nameću neprijatnu teskobu
frustriraju ograničavaju čulno emotivno intelektualno sputavaju
šta da radim u opasnom ljutom momentu pod znakom pitanja
kad pomenu određene teme gotovo sigurno ciljaju na mene
pitaju me kojoj strani pripadam želim li da se korigujem
ne pristajem na igru čim ustanem krenem
uveseljavaće se ogovaranjem
jednom ću morati da ustanem
pobrinuću se da nestanem
ni kriv ni dužan izvlačim deblji kraj
pokvarenjaci traže servilnu ljubaznost
nisam snishodljiv
eto tako događa se...
smatram da pojedinac bez duše pun pakosti i zlobe
ni uz pomoć besprekorno modernog marketinga
i elektronske komunikacije ne uspeva da prikrije zlo koje širi
hronične nesposobnostii stvarnu sliku o sebi
zavetovao sam se na zapis dosledan siromaštvu
nisam zahtevan ni društveno situiran
jedva krpim kraj s krajem iz jednog razloga
kopkaju me nedoumice
da li mašta pruža neophodnu ravnotežu
apsurdni postupci...
„Odabrao si najteži put.
Pisac je po pravilu posmatrač
tuđih emocija.
Ako je uslov pisanja doživljaj
onda pisac nema šanse da preživi.“
John Tarantola Baby's Breath and Roses